(1 votes, average: 5.00 out of 5)
Loading ...„Sjeti se kako smo živjeli nekad, pet dinara u džuboks, pet dinara u fliper…“ dopiralo je iz zvučnika naših gramofona ili kasetofona, koji su pored digitrona i TV-a (na kome su emitovana samo dva kanala), bili naša svemoćna tehnika početkom 80-ih. Mi deca smo se družili po ceo dan, vijali devojčice, terali loptu po livadi i zavideli našoj starijoj braći i sestrama koji su išli u diskoteke. I bilo nam je lepo. Nismo bili robovi tehnike, muziku smo slušali usput, emitovan je samo jedan crtać dnevno, a za film se moralo čekati i po nekoliko godina, da iz bioskopa dođe na TV. Flipere i poneku igricu u Luna Parku smo znali odigrati, ali ne pod moranje. Čuli smo se preko fiksnih telefona, pronalazili se na dogovorenim mestima, bez dodatnih telefonskih poziva.
Ta idila nije dugo trajala, pojavio se ZX-81 , a ubrzo za njim i „ZX Spectrum“ koji nas je očarao sa svojih velikih 48 K memorije. Noćima smo štelovali svoje „Walkmane“, kako bi učitali igrice sa (tada smo verovali) neponoviljivom grafikom. Nakon Spektruma, ili nekako uporedo sa njim, pojavio se elegantni „Commodore“, čiji je kasetaš čitao igrice kao od šale. Njih je nasledila AMIGA, ta kraljica kućnih računara. Uz nju smo počeli koristiti diskete, a društvo je bilo podeljeno na „amigaše“ i „PC-jevce“ i ta prepucavanja na temu “ Koja platforma je bolja?“ su nas nekoliko godina zabavljala.
PC je pobedio, ali to je bila pirova pobeda. Naši apetiti su stalno rasli, pa se tako i PC morao stalno prilagođavati novijim i većim zahtevima i sam sebe pobeđivati. Isprva smo ih menjali na 3-4 godine, a sada već ih menjamo na polugodišnjem nivou ili brže. PC nam je prvo služio za posao, pa onda za „TETRIS“ zbog kojeg je posao trpeo, a zatim su došle i bolje i lepše dizajnirane igrice, koje su nas opčinile. X86, 286, 386, 486,… pa onda famozni PENTIUM, koji je doživeo (zvanično) četiri generacije, a onda i AMD sa svojim generacijama i ta se trka i dalje nastavlja, trka za svakog igrača, crtača, programera. Pa onda računari sa dvojezgarnim, pa trojezgarnim, četvorojezgarnim procesorima … i ide dalje. Deca se igraju sve više po kućama, za ekranima moćnih mašina, odlažući igranje, odlaske u prirodu i u diskoteke za neki drugi dan, koji je sve ređe nailazi.
Naša glad za tehnologijom nije se tu zaustavila. PC više nije dovoljan, treba nam Laptop, jer smo sada po ceo dan u pokretu, pa da budemo u toku. Mobilni telefon, bez njega se više ne može, pa zamislite da Vas neko zove, a Vi niste kraj telefona. Neko onda napravi MP3, famoznu spravicu za puštanje muzike koja je lako zamenila već zaboravljene CD- playere i osvojila naša srca. Na kratko, jer smo ubrzo shvatili da i naš mobilni telefon postaje dosadan, ako se sa njega samo razgovara i šalju poruke, bolje je da je i on bude muzički player. I onda zaboravi MP3 , kada možeš i filmiće gledati sa tih malih kutijica zvanih MP4 player , dok se voziš autobusom, šetaš ili možda dok voziš kola. Web kamere- hajde i da se vidimo dok smo na „četu“ , digitalni foto aparati, Ipod-i, Iphone-i , PDA, GPS, PSP,WII, PS2& PS3, USB igračke i mnoge druge plastične igračke ,popularni „GEDŽETI„ koje možemo svesti pod „MUST HAVE“. Laptopovi postadoše sada preveliki, te se pojaviše NETBOOK-ovi , mali i lepi , u razni bojama, rođeni da ceo dan provedete na internetu, da surfujete čak i kada sa prijateljicama odete na piće.
Da ne zaboravim Internet, čije je pojavljivanje, a kasnije i komercijalizacija i dostupnost običnom smrtniku učinila veliku korist tehnološkom napretku i proizvođačima opreme. I donelo „SOCIAL LIFE“ zbog kojeg smo i mi, ovde svi. Nije više dovoljno surfovati, slati elektronsku poštu preko interneta, nego je važno i četovati, i blogovati i dounlodovati i aploudovati. Dati i dobivati, biti viđen, biti deo zajednice. Za one koji su imali problem sa uklapanjem u zajednicu , to je odlična prilika, a za one koji su bili deo obične zajednice, njeno osipanje može biti razlog za tugu. Sve smo više skloni družiti se preko interneta, sedeći za ekranima naših ljubimaca, do kasno u noć. I možemo lagati da smo mršavi, pametni, lepi, da sviramo u grupi ili smo vrhunski sportisti. Ili blogeri. I naći srodnu dušu. Ne moramo da se skupimo na roštilju, nađemo se na Facebooku, vidimo se na fotografijama i dovoljno.
Sav ovaj tehnološki napredak nam donosi određenu komociju. A ja (možda još neko?) se osećam sve klaustrofobičnije. Sve dalje od ljudi koje volim i poštujem, od rođaka i prijatelja. I lažem da nemam vremena, da me posao sprečava. A mnogo mi lakše da sednem za računar i vratim se u naš virtualni svet.
Baš nedavno prokomentarisah sa koleginicom, kako smo sredinom 80-ih gledali film „Blade Runner“, u kome se Harison Ford bori protiv Kiborga koji žele zavladati svetom koji ih je stvorio, misleći da je tako nešto nemoguće. Naša glad za tehnikom je učinila da to možda i ne bude tako. Često pomislim, da li nam baš sve to treba?
4 Responses
JasnaKamatovic
April 14th, 2009 at 09:21
1Baš je nostalgičan ovaj post.
što je vrlo lepo…
Skoro sam pričala svom sestriću, koji je slušao sa nevericom, kako je izgledalo naše detinjstvo bez računara, mobilnih telefona, interneta… Bio je šokiran kada je prvi put čuo zvuk sa starog dobrog gramofona (okarakterisao je “od toga bole uši jer krči”).
Čovek u svemu treba naći meru.
Da, uglavnom se vodimo linijom manjeg otpora u životu – jednostavnije je da se “nađemo” na FB nego na kafi… Mada moram priznati da sam dosta starih/izgubljenih prijatelja baš tamo pronašla i da se jednom mesečno nalazimo u gradu
Sve u svemu nadam se da ćemo mi stariji koliko je god to moguće uticati i prvenstveno svojim primerom, mlađima pokazivati da postoje i mnoge druge aktivnosti koje drže pažnju a da nisu u virtuelnom svetu već “in real life”.
Stanislava Ilic
April 14th, 2009 at 12:49
2Eh, da…nostalgija…budi lepa sećanja. Zaista smo se više družili, imali smo mnogo “zdravije” okruženje nego sadašnja omladina, verovatno je i to jedan od razloga.
Doduše, bili smo mlađi i imali druga interesovanja i obaveze – sad je “surovo” vreme, treba zaraditi za život sebi i deci i, što reče Saša, kad ugrabimo malo slobodnog vremena, opet sednemo za računar da pročitamo novine ili pogledamo neki interesantan sajt. Imamo razne oblike on-line komuniciranja, web kamere i ostalu multimediju, tako da ni ne žurimo da se odmaknemo od kuće.
Ipak, ako priznamo i sebi i drugima, dobra organizacija sve rešava. Samo…teško je priznati.
Pedja Puselja
April 30th, 2009 at 10:02
3Dobar text, ali…
I ja sam iz te generacije sve sa ZX Spectrum (’88. mislim..) Ali ipak je ovo samo klasicna nostalgija
Svet se okrece stalno i ne staje samo zato sto je nekome lepo ili ne 
Zamisli sta su pricale nase bake kada su nas gledali na fliperima, dzuboxovima i kako se tresemo ispred gramofona?
)
CyberCat
May 3rd, 2009 at 18:50
4Svakako nostalgičan tekst, ali ako budemo nostalgični, pregaziće nas i tehnologija i trendovi i virtuelni svet. Ili se uključiti ili sve po starom – ili naći kompromis. Ako su pravi prijatelji u pitanju nema opravdanja za neviđanje! Za sve se nađe vremena.
Odličan post!