(1 votes, average: 5.00 out of 5)
Loading ...Posle čitanja posta na www.draganvaragic.com “PR objave posle šest meseci” krenula sam da napišem komentar koji me je naveo na neka razmišljanja a vezana su za naša iskustva koja smo imali u prethodnih par godina baš na ovu temu. POSITIVE je kao i većina domaćih firmi koja spada u SMB (mala i srednja preduzeća) počeo sa PR aktivnostima par godina nakon osnivanja (osnovan 2000-te) i gde je fokus bio na offline. Poslednje dve godine smo intenzivno počeli sa objavljivanjima saopštenja ili vesti „na internetu“ tako da smo za vrlo kratko vreme mogli da uporedimo efekte – online vs offline.
U čemu je razlika?
Samo jedan primer:
Polazim od činjenica da se sva saopštenja koja želimo da objavimo u medijima u većini slučajeva plaćaju (i kako mediji vole da ih zovu tzv PR tekstovi) bez obzira da li zadovoljavaju formu saopštenja ili ne (5+1 i x=2+1). OK. Napisali smo saopštenje, kontaktirali medij(e), odredili datum, mesto (stranu i veličinu) na kojoj će se objaviti, poslali smo ga, oni objavili, mi platili…
Novine bilo da su dnevne, nedeljne, mesečne, uglavnom se nakon čitanja bacaju. Mi nemamo sumnji da je poruka koju smo hteli da pošaljemo na ovaj način i stigla do naše ciljane javnosti ali u kojoj meri? Koliko je njih zaista to i pročitalo? Da li je dovoljno ići sa saopštenjem u samo jednom medijumu/novini? Da li je bolje ići samo u jednom ali relevantnom i sa velikim tiražom (npr Blic, 24sata) ili ići u više manjih? Pitanja dosta, odgovori uglavnom polovični i koji se svode na procenu i nagađanja a kada radite u maloj firmi imate i takav budžet za PR a treba da ga „pametno“ raspodelite i menadžmentu ili direktoru/vlasniku prikažete efekte. U većini slučajeva male kompanije nisu u mogućnosti da angažuju agencije koje rade monitoring i preskliping jer jednostavno nemaju dovoljno novca i za to.
Nakon objavljivanja saopštenja, lepo ga izrežete i zalepite (bukvalno) u Vaš preskliping i arhivu. Neke aktivnosti jednostavno nemaju mogućnost niti mogu da se konkretno izmere. Kako izmeriti reputaciju ili aktivnosti koje se odnose na „image building“? Ovako, kada se kaže, deluje i zvuči potpuno nelogično, zar ne? Za isti novac koji uložite u jedan offline medij, za jedno saopštenje, možete u online-u da objavite mnogo više saopštenja kod različitih izvora.
Zašto je to važno i kome?
Kada krenete sa online PR aktivnostima a koje podrazumevaju i objavljivanje i distribuciju saopštenja važno je da postavite i ciljeve koje se odnose na pretraživače, konkretno najbitniji – Google.
Cilj 1: objavljujemo saopštenje na takav način i kod jednog izvora/medija da se ono pojavi u što većem obimu i na drugim sajtovima ili agregatorima vesti koji ga preuzimaju putem RSS Feed-a. To znači da možete za određenu manju sumu novca i ukoliko je sadržaj saopštenja relevantan, da se pojavite u velikoj meri na Google-u za određene ključne reči. Na ovaj način se uglavnom radi u većini slučajeva a gde je broj „Online Coverage“ najbitniji.
Cilj 2: Možete platiti samo jednom mediju koji će na svom sajtu objaviti tu vest za (mnogo) veću sumu novca ali je on vrlo relevantan, npr sajt B92 ili Blic a samim tim postoji mogućnost da će ovu vest preuzeti i neki drugi sajtovi i objaviti ali ne mora da znači. Kada korisnici, potencijalni kupci, ciljane javnosti… krenu sa guglanjem koji su to sadržaji, informacije i ključne reči koje mi želimo da se pojave o nama kao kompaniji? A izvori? Da li je bolje da se kao izvor ovih informacija pojave B92, Blic i samo 24 sata ili je to „samo“ prvih par strana na pretraživačima?
Aktivnosti treba prilagođavati prema sadržaju saopštenja, poruci koju želimo da pošaljemo ciljanoj javnosti (ali!) i efektima koje treba da pokažemo u firmi za koju i radimo.
Cilj 3: Oformiti sopstveni Medija Centar, napraviti plan i strategiju online aktivnosti koje imaju za cilj da kao kompanija budemo relevantan izvor drugima u objavljivanju informacija, sadržaja ali uz sve tzv. principe koje podrazumeva sada (možda) već prevaziđen termin web 2.0
Kod objavljivanja i distribucije saopštenja u online-u postoji i „jedan vrlo mali ne mnogo bitan detalj?“ - što imate mogućnost da samo uz pomoć jednog običnog klika na link ka Vašem sajtu, koji je postavljen u saopštenju – imate tačne i konkretne informacije: koliko njih je ovo saopštenje pročitalo, koliko im je trebalo minuta, da li su samo pogledali ili odmah zatvorili Vaš sajt, da li su sa te stranice pogledali i još neke druge sadržaje na Vašem sajtu itd… ostavili komentar, preporučili Vas i sl.
Ovo je samo jedan primer koje su sve mogućnosti online PR aktivnosti i njihovog praćenja u malim kompanijama gde se očekuje da za konkretne aktivnosti prikažete efekte i isplativnost, sa aspekta važnosti u određenom trenutku i okolnostima.
Objavljivanje i distribucija saopštenja u Online-u je mnogo više i kompleksnije od primera koji je ovde predstavljen a samim tim je i mogućnost praćenja efekata mnogo veća od navedenih.
I da ne zaboravim, da se vratim na četvrti pasus: nakon čitanja nekog saopštenja na Internetu ono ostaje uglavnom trajno zapisano, uvek se može izguglati i ne završava, kao kod klasičnih novina, odmah sutradan u kanti za otpatke ili samo Vašoj arhivi.
PS: Internet, web, online – kako želite – traži posvećenost (odnosno treba mnogo manje uložiti novca ali mnogo više vremena a koje u ovakvim okolnostima nije od 9 do 17h).
One Response
Dragan Radović
December 29th, 2009 at 22:32
1Mislim da se stvari veoma brzo menjaju, gotovo do tačke kada iskustva stara samo godinu-dve jedva da imaju praktičnu vrednost. Više su tu radi poređenja.
Koliko vidim iz svog iskustva u ovom času najbolje “leži” kombinacija online i saopštenja u klasičnim medijima. (Ne samo saopštenja, mislim na “izlazak u javnost” uopšte.)
Balans te dve stvari zavisi od prirode delatnosti, a u slučaju preduzeća koje se direktno obraća publici koja je manje-više “stacionirana” na internetu, nekako je jasno gde bi trebalo da bude akcenat.
No, verujem da je suština, kvalitet, zanimljivost i atraktivnost saopštenja i dalje na prvom mestu.Dobro “šmekersko”, moderno, lagano saopštenje naći će čitaoca bez sumnje.
No, sa druge strane, svakako povremeno treba izaći u klasičnim medijima jer se kod nas brend još uvek “overava” na tim “šalterima”. Dakle povremeno, a ako budžet dopušta i češće, u dobro izabranom klasičnom mediju – tad “ime” brže i trajnije dopire do svesti potrošača.