Kompanija Positive na kraju svake godine napravi prijem za svoje poslovne partnere, pa je i 15.12.2011 isti održan u amfiteatru Hotela Park. Cilj poznat – da se u opuštenoj atmosferi , kroz kratake prezentacije o novim proizvodima i uslugama i neformalne razgovore dođe do smernica za dalji pravac saradnje.  Osmislili smo kratak program, kako bi naše drage prijatelje i saradnike više relaksirali od krizne godine, nego zatrpavali informacijama.

Skup  je organizovan uz podršku kompanije Microsoft Srbija, a pored predstavnika Microsofta, među gostima su bili i poslovni partneri iz NBG Lizinga, Clover Technologies, kao i „mladi lavovi“ iz studentske organizacije AIESEC.

Gosti iz preko 40 kompanija pažljivo su slušali izlaganja vezana za novi projekat kompanije Positive, pod nazivom „BITS“, koji je predstavio menadžer ključnih kupaca Miljan Radanović. Suština cele priče vezane za ovaj projekat je pružena ruka zaposlenih u Positive-u da preuzmu brige vezane za IT kod svih korisnika , kako bi oni mogli da se posvete svom poslu koji im donosi zaradu. Do ove ideje dosli smo kroz razgovore sa velikim brojem kompanija sa kojima sarađujemo , a slobodu da se ponudimo na ovaj način smo sebi dozvolili na osnovu novih kompetencija i partnerstava koje smo osvojili u ovoj veoma teškoj 2011- godini i koje planiramo da osvojimo u 2012.
Positive gleda napred i traži način da bude još bolji i da obezbedi satisfakciju za vernost svim svojim partnerima. Ta satisfakcija se ogleda u insistiranju na  kvalitetnoj Brand name opremi, uštedi novca kroz  programe za kontrolu troškova štampanja, zaštiti životne sredine kroz  racionalnu upotrebu potrošnog materijala za štampanje i odgovorno ponašanje prema otpadu, vrhunskoj postprodajnoj i servisnoj podršci, kao  i  obezbeđenju relaksiranih uslova kreditiranja svojih partnera – lizingu računarske opreme.

Prezentacija Uroša Stupljanina iz Microsofta bila je orijentisana na jednu od najbolnijih tačaka u srpskom biznisu – legalizaciju Microsoft softvera. Veoma zainteresovani, naši partneri su pažljivo odslušali iscrpno predavanje, u kome su mogli da saznaju najbezbolniji način kako da legalizuju do kraja svoje poslovanje. Sama činjenica da sarađuju sa našom kompanijom je znak da su u velikoj meri legalni u svome poslovanju, ali uvek postoje nejasnoće i nijanse koje treba ispraviti, kako bi se ostvarila popuna legalnost. Koliko je to bitno za njih, pokazala je diskusija se velikim brojem pitanja, na koje je Uroš odgovarao veoma strpljivo i precizno. Diskusija sa predstavnikom kompanije Microsoft je nastavljena i kasnije , u neformalnom razgovoru, sa svim zainteresovanima.

Poslednja prezentacija, koju je predstavio direktor prodaje i marketinga  kompanije Positive Saša Grbić,  bila je rezervisana za priču o lizingu računarske opreme. Mi u kompaniji Positive čvrsto verujemo da ovaj model finansiranja nabavke računarske opreme, koji smo pokušavali  da uvedemo još od doba kada su nam polovni računari (skinuti sa lizing programa u Nemačkoj) bili „core bussiness“, odličan način da se male kompanije opreme računarima i računarskim periferijama  bezbolnije, kroz plaćanje na rate.

Šta je suština lizinga? Odmah po pribavljanju potrebne dokumentacije (mnogo manje nego kod kredita) i uplati učešća od 25%, korisnik dobija svu opremu na raspolaganje, a onda ta oprema sama sebe otplaćuje ostatak duga kroz eksploataciju.  Nakon uplate poslednje rate, korisnik postaje vlasnik opreme. Ili može da je zameni za novu opremu, uz nastavak plaćanja rata.

Nakon zavrsetka prezentacija, podeljene su nagrade partnerima koje su napravili najveći proboj u 2011-oj godini, a onda se nastavilo sa koktelom  i gala ručkom kakav samo zaposleni u Hotel Park znaju da organizuju.

Slušajući najave kako će 2012 godina biti najteža do sada, još više verujemo da će ljudi znati da cene pravu uslugu i podršku. Tu vidimo i priliku da se odgovornim ponašanjem, vrednim učenjem i maksimalnim zalaganjem nametnemo kao pouzdan partner svim našim korisnicima na duže staze.

U želji da napišem nešto čitljivo i korisno, hvatam sebe kako razmišljam konstantno o istim stvarima i šta god da poželim da napišem kao post, vratim se na neke teme koje sam obrađivao već ranije. Jednostavno moram, jer su stvari iste unazad nekoliko godina i malo šta se menja na bolje.

Pre neki dan u prodavnci kupujem namirnice, kad pojaviše se stari poznanici. Reč po reč –„Kako deca, kako škola… šta se radi… deca rastu… plate male“…ispričasmo se u roku od 5 minuta. Bilo mi je drago što ih vidim posle dugo vremena, i što su dobro. Krenusmo da se razilazimo, a onda se moja poznanica seti da treba nešto da me pita.

„Sale, ti znas da ja cenim tvoje mišljenje – interesuje me šta misliš o ovoj konfiguraciji koju nude u ovom megamarketu, cena je super, računar nov, a ima i tanki monitor. Na poklon ide i mobilni telefon i još uz sve to i 1.000 dinara kredita za priču. Onaj računar kod kuće nam je star već 7 godina, pa hoćemo decu da obradujemo, da imaju za učenje i igranje.

Izvadi iz džepa flajer i dade mi u ruku. Videvši neki dan u svom poštanskom sandučetu isti, znao sam o čemu se radi, te odmah rekoh: „Ovo nije računar za Vas. Mislim cena jeste primamljiva, ali nije to rešenje za Vas. Vi kod kuće imate dva tinejdžera, dva momka, koji su željni igranja.“ Ona me žena pogleda nekako sa blagim nepoverenjem, u fazonu – šta ti meni sada hoćeš da kažeš? Da ovo što je jeftino ne valja, a hoćeš da mi prodaš nešto skuplje, jer se baviš računarima i tražiš sebi priliku za zaradu.

Da predupredim neko neprijatno pitanje, objasnio sam: „Ovaj računar koji je u ponudi je odličan za mame i tate, za neku kancelariju, ali za dva dečaka u pubertetu nije ništa posebno. Na njemu nema igranja, osim slaganja karata. Ako ga uzmete, pri prvom pokušaju da instaliraju neku od novih igara deca će izgubiti volju i strpljenje jer neće moći da igraju ono što žele. Teško stečeni poklon koji je trebao da unese mir u kuću  – može postati seme razdora. Deca će biti razočarana mogućnostima, a vi roditelji činjenicom da ste opet očekivali mnogo za mali novac.“

Da skratim priču, rekao sam im da ja imam isti takav računar  ponudi, za skoro iste novce, ali da stojim iza toga da im to nije rešenje. Da za računar kakav nijima (njihovim dečacima) treba košta desetak hiljada više i da mogu da ga kupe kod mene u Positive-u ili negde drugde na čekove ili na kredit. Ili da jednostavno prištede još malo i da dobiju negde i popust na gotovinu. Razišli smo se prijateljski kao i uvek, ali uz blagu dozu neverice sa njene strane. Njen plan je bio čvrsto skovan, napravljena je finansijska konstrukcija, a ja sam usput naišavši raspršio iluziju da to može da bude prava stvar.

Svi prodavci se utrkuju da privole ljude da otvore novčanike opustele nakon letovanja i akcija tipa „Živeo raspust“ ili „Prvo računar, pa onda na more“itd. Pozivi na zajednički polazak u školu (kao da smo mi polazili svake godine u školu sa novim računarima, pa nam opet ništa ne fali, čak smo školu i završili), pokloni neverovatni, cene na ivici razuma.

Mislim da bi trebalo više da vodimo računa svi o tome šta kupcu treba. Marketing ne sme biti bombastična ponuda kojom praznite lager. Treba da bude odgovor na realne potrebe kupaca i da za rezultat kupovine imamo obostrano zadovoljstvo. To je jedini način da se dugo traje u poslu.

Jedan u kući više nije dovoljan?

Danas gotovo da nema doma u Srbiji koji nema računar. Pojavom ADSL i kablovskog interneta, ceo svet je na dohvat ruke. Računari nam služe za zabavu, informisanje, za posao, za kontakt sa bliskim osobama koje žive daleko odavde, a sve više i za kupovinu iz fotelje. I dok su nekad samo mladi sedeli za računarima kod kuće, sada je konkurencija postala velika. Tata bi da pogleda rezultate jučerašnjih utakmica, pročita vesti, mama bi da pronađe recepte za kolače i da popriča sa koleginicom koja živi u Americi. Deca bi opet da igraju svoje omiljene igrice.

Da bi sve potrebe jedne moderne porodice bile zadovoljene, jedan računar više nije dovoljan, pa mnogi razmišljaju o kupovini drugog, pa i trećeg kućnog računara.

Po mnogo čemu se razlikujemo od razvijenih zemalja, pa i po načinu kupovine računara. Mi još ne primenjujemo svuda važeći princip da se računar kupuje namenski – znam kako ću koristiti računar, kupujem upravo onaj koji je za tu svrhu namenjen i ne dam ni centa više. Kod nas je običaj bio da se kupi najskuplji računar i da se koristi za sve potrebe. Rezultat je nedovoljna iskorišćenost računara i razočarenje nakon saznanja da nakon „samo” tri godine, taj računar nema vrednost koju je imao pri kupovini.

Ekonomska kriza koja nam se događa je stvari učinila još gorim. Sada  svi kupuju najjeftinije računare, koji jedva mogu da prođu kao kancelarijski, a želje su velike: da može da emituje filmove i muziku, da bude računar za igranje takav da neće zastareti u sledeće 2-3 godine, da može bezbedno na internet i da se nikada ne pokvari. Pri tome se računari kupuju bez legalnog operativnog sistema i svi kupci koji nemaju iskustva, dospevaju brzo na crne liste, uz obaveštenje Majkrosofta da su postali „žrtve nelegalne trgovine softverom”.

Primer i preporuka:

Računar za porodice  sa malom decom (internet / kancelarijski poslovi / muzika i filmovi).

Računar koji može zadovoljiti osnovne potrebe u domaćinstvu može biti neki  u rangu cene od 25.000 do 30.000  dinara sa LCD monitorom od 18,5“. Komponente u ovom računaru su mahom integrisane na matičnoj ploči, imaju manje memorije i manje čvrste diskove za smeštanje podataka. Od njih ne treba očekivati velike domete u kućnom igranju. Ukoliko nemate veliki stan ili volite da i na godišnjem odmoru pogledate neki film ili slušate muziku, ovakav računar odlično može zameniti i neki od laptopova iz cenovne klase od 30.000 do 35.000.

Računari za tinejdžere – igranje, internet, igranje. Računar namenjen tinejdžerima, pogotovo muškog dela tinejdžerske populacije, mora biti beskompromisna mašina. Kućište sa kvalitetnim napajanjem, snažan procesor, dosta memorije i jaka grafička kartica, garant su zadovoljstva vaših tinejdžera. Minimalni iznos novca za takav računar sa velikim i kvalitetnim monitorom od bar 22“ je 45 – 50.000 dinara, a obično dosegne i 80 – 100.000 dinara. Mnogo je lakše ako u kući imate ženski podmladak. Njihovi apetiti biće zadovoljeni nekim finim laptopom (ako je moguće rozim ili crvenim) u rangu cene od 35 – 45.000 dinara.

Pirati „kvare” računare – sve cene računara su date kao okvir, a treba ih uvećati još za cenu legalanog operativnog sistema, koji će omogućiti stabilnost u radu, bezbednost izlazaka na internet, besplatne dodatke i ispravke u softveru. Kupovinom  legalnog softvera izbegavate  neprijatne situacije do kojih može doći u garantnom roku,  kada reklamirate neispravnost računara, a ispostavi se da je uzrok problema u nelegalnom operativnom sistemu. Takođe, instalaciju kupljenog legalnog operativnog sistema će izvršiti kompanija kod koje kupujete računar i time će garancija biti potpuna.

Najpopularniji operativni sistem za kućne računare je Windows 7 , koji se pojavljuje u tri varijante: Windows 7 starter, Windows 7 Home Basic i Windows 7 Home Premium. Cene operativnih sistema za kućne korisnike, uz novi računar kreću se od 4.500 do 12.500 dinara. Operativni sistem se kao i računar bira u skladu sa namenom.

(objavljeno u Dnevnikovom “D-magazinu” 19. juna 2011. godine)

Stigla nam je Nova 2011. koju smo čekali kao izlaz iz sumorne 2010 godine, željni ljudi da nam uđu u radnju, željni dobrog posla, novaca, željni svega. Čini mi se da nikada nismo čekali željnije i da nam nikada nije sporije dolazila Nova.

Jalov plan Vlade da napuni kasu iz praznih džepova tako što će povećati  PDV na IT opremu učinili su da nedelju-dve ljudi u panici kupuju računare, kao da nema života posle PDV-a, a mi smo trljali ruke  u čudu jer se konačno nešto pomerilo.  Moša (iliti mosa). Evo nas u na pragu marta 2011, ponovo se čini da nema spasa na vidiku.

Drastično unakažena kupovna moć prosečnog potencijalnog IT konzumenta u državi Srbiji ostala je neopterećena za tih famoznih 10% PDV-a, ali su svi procesi i novčani tokovi zaustavljeni. To što nismo platili na povećanju PDV-a, stiglo nas je mesec-dva kasnije u talasu (cunamiju)  poskupljenja, koji raste iz dana u dan.

I do sada smo bili na dnu lestvice u Evropi po količini novca investiranog u IT opremu, a trend je da se i dalje ta količina smanjuje. Privreda je odavno na kolenima, javna preduzeća pod prismotrom,  a  IT industrija neinteresantna sve siromašnijem stanovništvu naše zemlje.

Atmosfera je nekako čudna, ljudi su uplašeni za svoju budućnost, kao da ne vide izlaz iz lavirinta. Ništa od razvoja, ništa od investicija, ništa od posla.  Jedno se pričalo na svečanim otvaranjima Sinergije, obećavalo na televiziji,  a drugo se radi.

Da zlo bude veće, nosioci IT industrije u Srbiji su mala i srednja preduzeća,  o kojima su takođe svima puna usta (i ona su motor razvoja modernog društva u Srbiji, reče neko jednom…). Sektor MSP je ključ uspeha mnogih bogatih Evropskih država, kod nas će bojim se, bar u ovom krugu, postati kolateralna šteta tranzicije. Opterećeni plaćanjem PDV-a u napred,  nezaštićeni od neplatiša iz državnog (i tajkunskog)  sektora, prinuđeni da se na Javnim nabavkama tuku najnižim cenama, pod kreditima, većina njih  biće osuđena na propast daljim padom interesovanja za računarsku opremu, jer se mnogo  ljudi bori za opstanak.

Da zlo po prodavce računarske  opreme bude jos veće, tu je i novi zakon o zaštiti potrošača, koji  navodno štiti  i favorizuje potrošača (malog, poštenog, nezaštićenog čoveka) od zlih trgovaca koji se enormno bogate na njegov račun. Taj zakon zbog kojeg mnogi sada likuju planirajući unapred zloupotrebe i marifetluke, koji će omogućiti  vraćanje opreme u roku od 6 meseci  i doneti mnoge druge probleme i troškove prodavcima kako računara i tako i svega ostalog, učiniće da cene porastu  dodatno. Sve to opet na teret potrošača, uz dodatno smanjenje prometa za trgovce.

Na stranu i činjenica da još nisu (a ne čini se da će skoro i biti) donesena podzakonska akta koja ovaj zakon zaokružuju i daju odgovore na postavljena pitanja kako potrošača, tako i trgovaca. To svakodnevno stvara dodatne probleme jer postoji niz različitih tumačenja zakona.

U IT industriji radim više od  20 godina,  moram da priznam da sam verovao da u toj oblasti ne treba ništa da nas gura na silu napred, da će to sa razvojem države, obrazovanjem novih generacija i modernizacijom društva i odnosa u njemu ići samo od sebe. Sada sam pomalo razočaran, jer se pokazalo da nas na kupovinu opreme i softvera (čitaj: tehnološki napredak) može pre svega naterati  pretnja da će se povećati pdv ili pretnja da će nam na vrata zakucati softverska policija. Čast izuzecima.

Dakle nema plana, nema strategije. Nema budućnosti?  Ne želim da poverujem u to!

Prošlo je šest godina od dana kada  je donešena odluka da se polovni računari ne mogu uvoziti. Stoga, potpuno neverovatno zvuči činjenica da našu kompaniju ljudi i dalje doživljavaju kao kuću koja prodaje najbolje polovne računare u Novom Sadu. Što je još interesantnije i dalje nam postavljaju pitanja tipa: “Da li ima šanse da ponovo bude nešto od polovnjaka?” “Zašto ste prestali da ih uvozite?” “Jel’ može nekako da se uveze par komada za firmu? Još ako imaju nalepnicu za Windows, bilo bi odlično.”

I konstatuju kako je to mnogo bolje od svega što se sklapa u Srbiji, kako im i dalje rade  (i to non-stop) njihovi stari Siemens, Dell, HP, Compaq računari koje su kupili u POSITIVE-u u periodu 2000-2004 godine. Šta je to što ove računare čini, kroz iskustvo korisnika, superiornim u odnosu na računare koje svi mi sklapamo u Srbiji (čak je država omogućila i da se kreditiraju računari „Proizvedeni u Srbiji“)?

Pre svega to je rad na istraživanju i razvoju (Research and development) u koji poznate svetske kompanije (BRAND-ovi) ulažu milione dolara, kako bi bili sigurni da rade na pravim proizvodima koji će zadovoljiti potrebe i želje korisnika, a istovremeno da će ti računari svojim kvalitetom opravdati očekivanja istih.

Što se tiče računara koji se sklapaju u Srbiji sva istraživanja i planiranja kao da su usmerena ka tome da budu što jeftiniji, a tek onda sve ostalo.

Positive je  2006. godine  kreirao svoju liniju računara, na način sličan onome na koji rade velike svetske kuće, vodeći pre svega  računa o kvalitetu ugrađenih komponenti, ali i o platežnim mogućnostima našeg stanovništva. Positive nije uvoznik  komponenata i nije opterećen lagerom koji  mora da se proda. Stoga su komponente birane isključivo po kvalitetu i cele serije računara su izrađivane na istim komponentama  ili komponentama istog  kvalitativnog ranga, ali drugog dokazanog proizvođača komponenata.  Najveći broj  tih računara i dalje odlično funkcionišu , bez mnogo reklamacija i trzavica za njihove korisnike, koji su uz te računare dobijali i niz povlastica.

U momentu kada je cena postala presudna stvar na srpskom tržištu  i kada su se distributeri uključili u proizvodnju računara, njihov monopol na cene komponenata obesmislio je proizvodnju (ili sklapanje, ako vam je milije) računara od strane malih kompanija  – OEM buildera.

Preplavili su tržište velikim brojem sličnih modela računara, koji su se bazirali na kompromisnim rešenjima, sa primarnim ciljem da budu jeftini, a da ipak daju sliku kada ih uključite. Kada ih kupujete ne možete ni pretpostaviti da ga kasnije ne možete pojačati sa dodatnim hard diskom ili memorijom ili je pak veliko pitanje da li ćete naknadno moći da ugradite tv karticu, modem, i slična proširenja. Ne možete ni izabrati računar sa jačim čipsetom bez integrisane grafike. Dogodi se da kupite 4 računara koji se isto zovu , a onda se ispostavi da su u njima različite matične ploče, ili pak grafike, ili su čak sama kućišta različita.

Naravno, daleko od toga da su svi modeli loši, ali veliki broj njih bolji poznavaoci ne bi ni kupili , kada bi imali priliku da za malo više novca kupe neki ozbiljnije i ambicioznije napravljen računar.

Vodeći se svim ovim pitanjima vezanim za polovnjake i  u poslednje vreme  učestalim zahtevima korisnika za kvalitetnijim računarima, mi -  zaposleni u kompaniji  Positive odlučili smo da za početak  vratimo na naše police računare najpoznatijih svetskih proizvođača poput HP-a i Dell-a , a uskoro planiramo i da u prodaju vratimo naše najpopularnije modele Harmony Surfer i Harmony Full House, proizvedene na način na koji smo navikli naše kupce.

To će omogućiti svima onima koji žele  kvalitetniji računar, za koji će u svakom momentu znati šta je u njemu i šta mogu da očekuju od njega, da do njega i dođu odvajajući za isti malo više novca nego za neki sličan iz ponude, masovno (na srpski način) proizvedenih računara.

Trenutno od HP računara u ponudi imamo 2 modela koji mogu da odgovore na gotovo svaki zahtev najvećeg dela naše populacije: model HP VN835EA Microtower i model: HP Pro 3010 VW303EA Microtower

Upravo pristiglo leto 2010. godine i ne izgleda kao leto, ali kalendar je neumoljiv.  Sa letom stiže i sezona godišnjih odmora ali i muzičkih festivala, na čelu sa novosadskim EXIT festivalom, koji se ove godine  održava po 11. put.

Kao i prethodnih  8 godina  i ove godine će iza organizacije festivala kao računarska podrška stati kompanija „POSITIVE“, tj  njeni  zaposleni koji su svi i veliki fanovi muzičkog festivala. Naše veze sa Exitom su jače od jednostavne poslovne saradnje, to je sada već možemo reći, uigrana kombinacija poslovnosti , preciznosti, inovacija, zalaganja sa jedne strane  i poštovanja i  prijateljskih odnosa sa druge strane.

Svake godine,  kroz saradnju EXIT-a i Positive-a  izrodi se neko novo rešenje koje odgovori na zahteve festivala i svih njegovih učesnika.  Saradnja i ove godine podrazumeva izradu kompleksne računarske mreže, obezbeđivanje računara za objekat u kome će biti vršena zamena unapred plaćenih vaučera za karte, za PRESS Centar, kao i organizivanje INTERNET CAFFE-a u kampu Exit festivala, koji će i ove godine biti besplatan za sve goste kampa.

Ove godine, ljudi iz organizacije Exita su osmislili da zamena vaučera za karte bude vršena u Petrovaradinu,  u objektu postavljenom podno Tvrđave na kojoj se festival odvija.  Projektovano je 60 radnih mesta – šaltera na kojima će se vršiti operacija zamene vaučera za karte. Kao rešenja za ta za mesta, Positive je predložio Netbook računare kompanije HP COMPAQ,  model   MINI 110C-1100EM,  veličine 10 inča (dijagonala ekrana), sa preinstaliranim originalnim Microsoft  Windows XP operativnim sistemom, težine od svega 1 kilogram, što  će omogućiti brzo postavljanje i demontažu po potrebi , a istovremeno biti  potpuno upotrebljivo za planiranu namenu.

HP Mini na Exit Festivalu 2010.

Press Centar Exit festivala je prethodnih godina bio pokriven sa računarima iz standardne ponude POSITIVE doo, prilagođenih i brendiranih u skladu sa potrebama festivala. Ove godine , Positive je uz  nesebičnu podršku kompanije MSI Srbija, otišla korak dalje i po prvi put će se na raspolaganju novinarima iz celog sveta naći moćni, vrhunski dizajnirani  MSI ALL in ONE računari, sa ekranima osetljivim na dodir (touch screen), izuzetno moćnim procesorima, dosta radne memorije – što će  omogućiti kvalitetan i brz rad PRESS CENTRA. Uređaji koji će biti korišćeni  u ovu svrhu su  MSI  Wind Top AE2020M-043EE i MSI Wind Top AE2220M-EE i neko od njih će se takođe naći u našem prodajnom asortimanu.

MSI touch screen za Pres centar EXIT-a

U Internet caffe-u EXIT kampa, kao i prethodnih godina, na raspolaganju će biti 15-ak računara  iz Positive ponude, koje će bez nadoknade moći da koriste svi posetioci kampa, kako bi održali komunikaciju sa svojim prijateljima i porodicama i preneli u svet svoje „vruće“  utiske sa jednog od najboljih muzičkih festivala starog kontinenta.

Oprema koja je korišćena za realizaciju Exit festivala  se odmah nakon festivala tradicionalno nađe u prodaji u Positive doo u ulici Danila Kiša 5 po izuzetno povoljnim cenama, što omogućava fanovima  Exita  da dođu do suvenira sa omiljenog festivala, ali i onima sa plićim džepom da dođu do kvalitetne računarske opreme, po povoljnoj ceni.

Da li se isplati webshop i online nastup kompanije?

„Drage kolege Pozitivci, u sredu obeležavamo godinu dana od puštanja novog sajta i online nastupa POSITIVE-a. Šta smo postigli za godinu dana?

1. Duplirana je  posećenost sajta
2. Ulazak u TOP 50 najboljih sajtova u kategoriji „Tehnologija“ po časopisu PC Press
3. Case Study u primeni Social Media
   …i još mnogo toga (što zvaničnog i nezvaničnog)…“

…napisala nam je između ostalog, pre neki dan, moja koleginica Jasna Kamatović, naš PR i Marketing manager u kratkom mejlu, kojim nas je podsetila da je prošlo godinu dana.

Ko bi rekao da godinu dana tako kratko traje? Verovatno onaj ko i danju i noću prati šta se događa sa sajtom, ko ubacuje slike, opise. Onaj kome vreme između dva napisana blog posta proleti (pocrveneo sam upravo) i ko se nervira kad nema inspiraciju za isti (opet ja!) a Jasna opet skače po glavi tražeći gotov tekst. Zatim oni koji smišljaju akcije, staraju se da ima dovoljno robe na lageru, da se redovno ažuriraju cene, da se odgovori na svako pitanje korisnika što na sajtu što mejlovima, da se ispoštuju rokovi isporuke kada se neko „odvaži“ da poruči robu preko Positive Webshopa.

Jedno jutro se probudiš, dođeš na posao i saznaš da je prošlo godinu dana.

Mnogi se pitaju: šta ste dobili od svega toga, da li vredi? Koliko košta? Koliko prodajete putem webshopa. Da li Vam se dosad već isplatilo? Hm…?

Dali smo mnogo, da se ne lažemo. Mnogo novca, mnogo sati razgovora, još više sati rada, provizije bankama, hostovanje, tamo-vamo. Uložili u SEO, platili fotografe. Počeli smo i da twitujemo! Postali transparentni, ranjivi, SVI VIDE SVE ŠTO RADIMO. Neki kopiraju, neki pozajmljuju, neki spuštaju cene da bi nam parirali.

I ako pitate da li se isplatilo, moram da odgovorim – nije. Bar ne finansijski, ali to je samo privremeno. Isplatilo se jer smo postali vidljivi na Online mapi Srbije, prepoznati kao vlasnici jednog od 50 najboljih sajtova u zemlji Srbiji. Isplatilo se, jer nas je CISCO prepoznao kao partnera koji zna kako se radi ONLINE. Isplatilo se jer nam sve više ljudi ukazuje poverenje kako posetama našem sajtu radi informisanja, tako i kupovinom preko Webshop-a.

Mi nemamo alternativni sajt za webshop, on je inkorporiran u već poznati www.positive.rs. To je zato što su nam namere iskrene i savest čista. Ne želimo da prodajemo šarene laže, nego ono što najbolje znamo: računare i računarsku opremu, računarske mreže, servisne usluge i ostalo što ide uz navedeno.  Ono što je na sajtu – to je i na stanju, osvežava se na svakih par sati. Nema prodaje robe bez robe, nema kombinacija tipa „baš toga nam je nestalo, kupite ovo drugo“.

Neću da pričam bajke kako je sve super i kako je bilo lako. Odlučili smo kao i uvek da budemo pioniri, da probijamo led. A to ima svoju cenu ali i donosi satisfakciju u vidu pohvala koje stižu sa svih strana.

Hvala svima koji nas prate, na podršci i na strpljenju. Nadamo se da ćemo u sledećih godinu dana biti još i bolji, kako po pitanju ponude u našem Webshopu, tako i po pitanju informacija koje ćemo Vam pružati.

Nadam se da ćemo i naučiti da pišemo blog postove koji će većini biti zanimljivi, kao i da će se više ljudi uključiti u komentarisanje, da će Jasna biti strpljiva sa nama ali uporna u nameri da to sve uradimo i da izgleda kako treba. Nadam se da se živi i zdravi vidimo i za godinu dana, da opet iskomentarišemo sve što smo uz Vašu pomoć postigli.

Dugi niz godina ziveli smo pod sankcijama, naučili svega da se odričemo, poremetio nam se osećaj za kvalitet. Kupovali smo odeću i obuću na pijaci, cigarete po ulici, rakije koje su pravili razni šarlatani i guslari. Bilo nam je bitno samo da se nešto ima, da se nešto kupi, pa dok traje – traje.

Onda su prošle crne godine (bar smo tako mi, naivni mislili), počeli smo da kupujemo polovne računare uvezene iz Zapadne Evrope, koji su radili odlično i odgovorili na sve naše post-traumatske (sankcije, izolacija, bombardovanje) zahteve i pri tome imali odličnu, nisku cenu.  Informatička pismenost je porasla, sve je je više domaćinstava bilo snabdeveno računarima, klinci su počeli da koriste internet, pa su im se vidici i prohtevi proširili.

Maloprodajni salon POSITIVE

Malo zbog povećanih prohteva, malo zbog zakona koji je zabranio uvoz polovnih računara, a malo i zbog povećanja standarda (bar je tako izgledalo iz naše evropske perspektive) polovni računari su otišli u zaborav. Zamenili su ih novi, koji su kupovani bez pardona, nije se štedelo. Imali smo, kao tržište, odličan rast na kome su nam i Slovenci mogli pozavideti. Standardne konfiguracije prodavane su po ceni od 50-ak i više hiljada dinara, uglavnom su komponente birane prema savetu prijatelja poznavalaca, da zadovolje želje mladih igrača i dizajnera. Cena nije bila toliko bitna, bitno je bilo postići dobar kvalitet. Sve je izgledalo ružičasto kako korisnicima, tako i svima nama koji živimo od prodaje računara.

Poslednjih nekoliko  godina, isprva nekako čudno stidljivo, a u poslednjih 15-ak meseci  sve jače, događa se drastičan pad kupovne moći većine našeg stanoviništva, što se očituje  padom interesovanja i prometa tehničke robe, ponovnim odricanjem od mnogih stvari, nakon nekoliko godina kreditno -  informatičko – tehnološkog buma po domaćinstvima.

I eto opet one stare devize: „Daj mi neki računar, nije bitno kakav, samo da je jeftin. Da ima tanki monitor i da košta do 30-ak hiljada!„ Tridesetak  hiljada!!! Pre samo dve godine, kada je uzgred budi rečeno i  Dinar u odnosu na EVRO  vredeo mnogo više, nije bio problem dati 50.000 dinara, a sada je i 30.000 problem. Daj šta daš. Ali da sve radi. Igre, Internet, filmovi. Sve. I da ima i Windows!

Hmmm… ko je ovde lud i šta nam se to dešava? Zar nismo sve ovo prošli već jednom. Što reče jedna koleginica neki dan: „Da li je ovo dan mrmota, koji se ponavlja u nedogled?“

Positive Brand

I šta da radimo? Uklapamo se. Ako nisi jeftin i ne praviš kompromise, onda ni ne prodaješ. Kompromis nikada ne donosi najbolje rešenje, ali ako je on tačka sa koje ćemo opet gore – neka bude.

POSITIVE je stoga odlučio da privremeno stavi sa strane svoje BRAND računare i da tržištu ponudi jeftine gotove konfiguracije solidnog kvaliteta, koje drugi sklapaju za nas. Imaju odličan odnos cene i kvaliteta i ljudima se to dopada.

Servis i tehnička podrška

Dobro, tu smo, prodajemo, dopada se i nama.  Na kraju, opet smo otišli korak dalje pa smo se izborili i za status ovlašćenog servisa i time rešili još neke brige koje eventualno mogu da se pojave kod korisnika. Služimo narodu.

Za one koji i dalje žele da učestvuju u kreiranju svog računara, ostavljamo mogućnost da kombinuju kroz konfigurator na našem sajtu www.positive.rs i da za sebe izaberu ono što smatraju da je najbolje, bez nametanja sa strane zbog cene ili bilo čega drugog.

Ima za svakoga po nešto.

Prođe skoro godina od kako je kriza počela, zapad je na korak da je prebrodi, a i naši izgledi nisu loši, kažu naši stručnjaci. Nekako mi se čini da mi iz IT sveta nismo u  prilici da likujemo: sezona nam počinje, a i dalje imam utisak da se ništa specijalno ne događa. Kao da sve i dalje propada.

Kriza nas tera da pravimo kompromise. Koliko su oni skupi, pokazaće vreme.  Kompromis kod nas je kompletno rušenje tržišta, tektonske promene. Kancelarije poznatih svetskih firmi umesto da brinu o distributerima, dilerima i partnerima postaju im konkurencija, počinju da prodaju, da se sami mešaju na tržište. Distributeri i veleprodavci ne žele da se zadovolje prodajom kroz svoj distributivni kanal, nego otvaraju svoje pc šopove, pc outlete, prodavnice i šourumove. Ne vide i ne žele da vode računa o svojim partnerima koji su im godinama donosili stabilne prihode, već grizu za novac, zaviruju u svaki džep. Ruše se godinama pravljeni kanali prodaje, menjaju filozofije, padaju kodeksi ponašanja, zabija se nož u leđa. Kažu: „Spuštajte cene, pa ćete prodavati. Nećemo Vam dozvoliti da zaradite više od 5-10%.“… znajući da to nije dosta da zaradi i opstane firma koja nema infrastrukturu da prodaje na hiljade komada opreme, da radi po principu male marže – velikog obrta.

Nije ovo ništa novo i nije prvi put. I pre krize neke vodeće distributerske firme otvaraše svoje maloprodaje po gradovima Srbije, u želji da preuzmu razrađeno tržište od svojih partnera. Pa te maloprodaje zatvaraše. Sad su malo erfidniji, jer su postali asembleri, veliki proizvođači računara, koje nutkaju i uslovljavaju male firme da ih kupuju.

Tako ili nikako, kažu. A zarade i računice nigde. Jer da bi neko mogao da plati troškove, mora da proda 200-300 komada mesečno. A to može samo u Beogradu i možda Novom Sadu i Nišu. Šta je sa ostalim „malim“ firmama?

Male računarske kompanije  osuđene su  da se zadovoljavaju mrvicama koje im veliki ostavljaju, sve dok ne propadnu. Ili… postoji i druga opcija – menjati se. Učiti, raditi na svojoj specijalizaciji, stvoriti nove niše u svojoj ponudi. Ponuditi više od velikih i nedodirljivih kolumnista i marketinških mahera koji ne silaze sa malih ekrana i radio reklama. Ponuditi  nešto zašta oni, opčinjeni brojkama, targetima i rezultatima nemaju vremena. Toplu reč podrške, razumevanja i poštovanja, rame za probleme i plakanje. Ljudima treba posvetiti pažnju i pomoći im da se nađu u priči koju im pričamo, da znaju da im nudimo najbolje rešenje uz poštovanje njihovih zahteva.

Posla nema mnogo i ne dolazi sam, zato treba svaki atom snage i vreme posvetiti korisniku.

Istovremeno treba proširiti vidike , sertifikovati se za neko novo zvanje iz IT oblasti, za neko novo partnerstvo, podići nivo svoje kompetencije. Ponuditi sebe u novom izdanju, spremnijeg, pametnijeg, fleksibilnijeg, a opet ostati firma iz komšiluka, koja sklapa računare i popravlja ih.  I popije pivo sa mušterijom, usred radnog vremena.

Nema prodaje, nema para. Spuštaj cene. Dani prolaze, prodaja i dalje stoji. Hoće li neko naići? Zar nismo mi najbolji i najlepši? Pa zašto onda nema nikoga, a sve imamo i sve znamo.? Da li smo dovoljno spustili cene?

Cene nikada neće biti spuštene dovoljno da bi mogle biti nadomešteno povećanom prodajom, pogotovo u malom mestu, malom gradu. Ali spuštanje cene sa sobom nosi osiromašenu uslugu i smanjeni broj opcija za korisnika.

Jedina prava pogodba je maksimalna usluga po pristojnoj ceni. Ništa drugo.

Saradnja naše kompanije sa EXIT Festivalom započeta je pre nekih  7-8 godina, skromno, davanjem nekoliko računara na upotrebu. Bile su to  polovne konfiguracije Brand Name (DELL, HP, FUJITSU SIEMENS, COMPAQ) konfiguracije  uvožene  iz Nemačke, koje su odnosom kvaliteta i cene odskakale u odnosu na tada sklapane nove računare.

Iz godine u godinu rasli smo zajedno, EXIT festival, POSITIVE, a razvijala se i naša saradnja. Broj računara se povećavao iz godine u godinu, a sa zabranom uvoza polovnih računara, stigao je i problem. Kako osmisliti nove konfiguracije koje će odgovoriti na zahteve zaposlenih u EXIT-u, a pritom koštati podnošljivo, jer mala firma poput tadašnjeg POSITIVE-a nije imala neograničen budžet?

Doneta je odluka da se sklapaju novi  računari, po pristupačnim cenama, koji će biti iznajmljeni EXIT-u, a zatim vraćeni na doterivanje, takozvano refabrikovanje, gde su računari rastavljani, čišćeni od prašine i virusa (Internet caffe sa sobom nosi opasnosti te vrste), ponovo sklopljeni, podešeni i upakovani.

Tako je nastala serija računara pod nazivom „EXIT LIMITED EDITION“ – sinonim za kvalitetan računar, brendiran oznakama EXITA,  po odličnoj ceni, uz garanciju od 12 meseci, s mogućnošću zamene staro za novo i nadogradnju po posebnim uslovima. Naravno i pokloni, u vidu majica ili nekih gedžeta.

Shvativši da je to pravi recept za uspeh,  iz godine u godinu  pojačavali smo konfiguracije, širili paletu računara, jer je sa rastom najboljeg  festivala u Evropi dolazilo i do ozbiljnijih i raznovrsnijih  zahteva od Exitovaca, pa smo pravili računare za kapije – jeftine office mašine idealne za preduzeća, za video režiju i video nadzor – moćne računare sa brzim procesorima, mnogo RAM memorije i velikim hard diskovima, za PRESS CENTAR – elegantne  računare stabilnih konfiguracija (da se ne „brukamo“ pred stranim novinarima) i za INTERNET CAFFE u kampu –izdržljive računare otporne na prašinu.

Ove godine smo u dogovoru sa Exitom otišli dalje, kapije su rešene malenim netbook laptopovima,  a ostatak festivalskih potreba za računarima je potkrepljen klasičnim PC računarima sa TFT monitorima, na koje je instaliran licencirani Microsoft operativni sistem Vista Home Premium, koji podržava multimedijalne sadržaje. Pošto se Netbookovi neće prodavati, ove godine će LIMITED EDITION biti više LIMITED (ograničen) nego ikada do sada.

Prošle godine sam slučajno sreo profesora  Dragana Varagića, koga znam iz totalno druge priče, oko mesec dana pred konferenciju E-trgovina 2008, te mi on usput nabaci kako bi bilo dobro za našu kompaniju da se pojavimo na Paliću. Nisam mu delovao dovoljno odlučno, a iskreno nije ni meni taj skup „nadri informatičara, bankara, predstavnika raznih ministarstava, bla bla bla“ (kako sam ja to zamišljao) izgledao posebno privlačno. Kako mi je priznao kasnije, bio je skeptičan.  Ipak, nešto  u meni je probudilo želju da ipak odem. Da li je to respekt prema delu i pionirskom entuzijazmu D. Varagića , ili želja da saznam nešto više o on-line prodaji, ali definitivno sam se obreo na Paliću i pored nepoverenja prema konferencijama tog tipa.

Predavanja su bila interesantna, čuo sam iskustva ljudi koji su prvi radili B2B i B2C, što je dodatno raspirilo našu želju da naša kompanija redizajnira sajt i da uključi (u što skorije vreme) mogućnost on-line prodaje. Video sam Online marketare, posebno inspirativnu prezentaciju mladog gospodina iz E-targeta, koji je čak i žonglirao sa pomorandžama. Bio sam tamo, nisam poznavao mnogo ljudi, ali sam saznao više nego što sam do tada znao o SEO , AdWords-u  i ostalim stvarima. I beše Gdin Živaljević, sa njegovom pričom o Pakomu. Opasan tip

Ove godine sam pošao na Palić ophrvan raznim problemima koji su nas mahom sve zadesili usled famozne „SEKE“, gotovo da mi se nije ni išlo. Ali moja koleginica Jasna je bila uporna u želji da se pojavimo na konferenciji, pa sam na kraju, skrajnuvši obaveze ipak odlučio da idem. U glavi opet misli poput: „Ko da gledam: gomila ljudi u odelima od somota, par dobrih predavanja i ostalo dosada, dosada… a vreme prolazi, treba ispuniti plan, a ja gubim vreme… i šta mogu još tamo da vidim? i ne interesuje me priča o Social Media, Content Management-u, dosta mi je što me teraju da pišem blog…“

Ljudi u somotskim odelima nije nedostajalo (to je prokletstvo ljudi koji se bave IT-jem, moraju da nose odela, a ne vole ih, pa onda somot dođe kao kompromis), tu sam bio u pravu, ali predavanja su bila svetlosnu godinu iznad mojih očekivanja: Prvo pa Voja Žanetić, čovek čije sam komentare u subotnjem DT-u čekao cele nedelje, čiji smisao za humor sam uvek smatrao izvanrednim. Gledam i slušam dalje, ali nema dosadnih IT veterana, nema ljudi iz ministarstava, nema promašenih tipova koji pola sata pričaju neku nemuštu priču od koje Vam se spava posle dva minuta…

Sve sami mladi, sposobni  ljudi, koji poseduju znanje i iskustvo i tako ga lako prenose ljudima kojima pričaju, da njihov entuzijazam predje na Vas u sekundi, tera Vas na razmišljanje: kako ja mogu u ovoj priči da se pronađem i da je iskoristim što pre?“  Priča ide od On-line marketinga do blogovanja, od zakona za zaštitu autorskih prava do prezentacija Case Study-ja velikih kompanija poput Jat-a i Pakoma.

A ja sedim i slušam, jedno po jedno, gotovo na pauze da ne izlazim. Zaraziše me!!! Varagić  sa predavanjem „Šta je Content marketing menadžment?“ i na kraju opet  briljantni Živaljević sa  temom „Komercijalno upravljanje sadržajem“, Arhitektura WEB 2.0, Content management marketing i software, šta to i u Srbiju dolazi i  šta može da uradi za Vaš sajt,  PR online,  Blog u službi kompanije…

…i  mnogo drugih stvari. Varagić, Gaga Đermanović, Nada Bukinac, Boris Krstović, Miloš Vučić  & Dušan Kaličanin, Nebojša Radović,  svako u svojih 15-ak minuta prenese deo energije na auditorijum, dovoljan da Vas pokrene da razmišljate na sličan način, čak i da Vas razuveri ako ste mislili suprotno (ili  niste dovoljni znali ili posvećivali pažnju). Da shvatite da je Blogovanje veza sa zajednicom, Vaša ispomoć da kroz komentare  i razmenu mišljenja  izbrusite svoje stavove i pritom  upoznate mnogo ljudi, a i te iste ljude sa onim što Vi radite.

Naše priče su se prenele i na večernje druženje, kako prvo, tako i drugo veče. U opuštenoj varijanti razmeni se mnogo dobrih informacija i energije. Noć je postala kratka, prekratka da se ispričaju sve priče. Ostaje da se čujemo i da priče nastavimo. Facebook, Twitter… Blog, naravno.

Rekoh  Vam, zaraziše me …

„Sjeti se kako smo živjeli nekad, pet dinara u džuboks, pet dinara u fliper…“ dopiralo je iz zvučnika naših  gramofona ili kasetofona, koji su pored digitrona i  TV-a (na kome su emitovana samo dva kanala),  bili naša svemoćna tehnika početkom 80-ih.  Mi deca smo se družili po ceo dan, vijali devojčice,  terali loptu po livadi  i zavideli našoj starijoj braći i sestrama koji su išli u diskoteke. I bilo nam je lepo.  Nismo bili robovi tehnike, muziku smo slušali usput, emitovan je samo jedan crtać dnevno, a za film se moralo čekati i po nekoliko godina, da iz bioskopa dođe na TV. Flipere i poneku igricu u Luna Parku smo znali odigrati, ali ne pod moranje. Čuli smo se preko fiksnih telefona,  pronalazili se na dogovorenim mestima, bez  dodatnih telefonskih poziva.

Ta idila nije dugo trajala, pojavio se ZX-81 , a ubrzo za njim i  „ZX Spectrum“ koji nas je očarao sa svojih velikih  48 K memorije. Noćima smo štelovali svoje „Walkmane“, kako bi učitali igrice sa (tada smo verovali) neponoviljivom grafikom. Nakon Spektruma, ili nekako  uporedo sa njim, pojavio se elegantni „Commodore“,  čiji je kasetaš čitao igrice kao od šale. Njih je nasledila AMIGA, ta kraljica kućnih računara.  Uz nju smo počeli koristiti diskete, a društvo je bilo podeljeno na „amigaše“ i  „PC-jevce“ i  ta prepucavanja na temu  “ Koja platforma je bolja?“ su nas nekoliko godina zabavljala.

PC je pobedio, ali to je bila pirova pobeda. Naši apetiti su stalno rasli, pa se tako i PC morao stalno prilagođavati novijim i većim zahtevima i sam sebe pobeđivati.  Isprva smo ih menjali na 3-4 godine, a sada već ih menjamo na polugodišnjem nivou ili brže.  PC nam je prvo služio za posao,  pa onda za „TETRIS“ zbog kojeg je posao trpeo, a zatim su došle i bolje i lepše dizajnirane igrice, koje su nas opčinile.  X86, 286, 386, 486,… pa onda famozni PENTIUM, koji je doživeo (zvanično) četiri  generacije, a onda  i AMD sa svojim generacijama i ta se trka i dalje nastavlja, trka za svakog igrača, crtača, programera. Pa onda računari sa dvojezgarnim, pa trojezgarnim, četvorojezgarnim procesorima … i ide dalje. Deca se igraju sve više po kućama, za ekranima moćnih mašina, odlažući  igranje, odlaske u prirodu i u diskoteke za neki drugi dan, koji je sve ređe nailazi.

Naša glad za tehnologijom nije se tu zaustavila. PC više nije dovoljan, treba nam Laptop, jer smo sada po ceo dan u pokretu, pa da budemo u toku. Mobilni telefon, bez njega se više ne može, pa zamislite da Vas neko zove, a Vi niste kraj telefona. Neko onda napravi  MP3, famoznu spravicu za puštanje muzike koja je lako zamenila već zaboravljene CD- playere i osvojila naša srca. Na kratko, jer smo ubrzo shvatili da i naš mobilni telefon postaje dosadan, ako se sa njega samo razgovara i šalju poruke, bolje je da je i on  bude muzički player. I onda zaboravi MP3 , kada možeš i filmiće gledati sa tih malih kutijica zvanih MP4 player , dok se voziš autobusom, šetaš ili možda dok voziš kola. Web kamere- hajde i da se vidimo dok smo na „četu“ , digitalni foto aparati, Ipod-i, Iphone-i , PDA, GPS, PSP,WII, PS2& PS3, USB igračke  i mnoge druge plastične igračke ,popularni  „GEDŽETI„   koje možemo svesti pod „MUST HAVE“.  Laptopovi postadoše sada preveliki, te se  pojaviše NETBOOK-ovi , mali i lepi , u razni bojama, rođeni da ceo dan provedete na internetu, da surfujete čak i kada sa prijateljicama odete  na piće.

Da ne zaboravim Internet, čije je pojavljivanje, a kasnije i komercijalizacija i dostupnost običnom smrtniku učinila veliku korist tehnološkom napretku i proizvođačima opreme.  I donelo  „SOCIAL LIFE“ zbog kojeg smo i mi, ovde svi.  Nije više dovoljno surfovati, slati elektronsku poštu  preko interneta, nego je važno i četovati, i blogovati i dounlodovati i aploudovati. Dati  i dobivati, biti viđen, biti deo zajednice. Za one koji su imali problem sa uklapanjem u zajednicu , to je odlična prilika, a za one koji su bili deo obične zajednice, njeno osipanje može biti razlog za tugu. Sve smo više skloni družiti se preko interneta, sedeći za ekranima naših ljubimaca, do kasno  u noć. I možemo lagati da smo mršavi, pametni, lepi, da sviramo u grupi ili smo vrhunski sportisti. Ili blogeri. I naći srodnu dušu. Ne moramo da se skupimo na roštilju, nađemo se na Facebooku, vidimo se na fotografijama i dovoljno.

Sav ovaj tehnološki napredak nam donosi određenu komociju. A ja  (možda još neko?) se osećam sve klaustrofobičnije. Sve dalje od ljudi koje volim i poštujem, od rođaka i prijatelja. I lažem da nemam vremena, da me posao sprečava. A mnogo mi lakše  da sednem za računar i vratim se u naš virtualni svet.

Baš nedavno prokomentarisah sa koleginicom, kako smo sredinom 80-ih gledali  film  „Blade Runner“,  u kome se Harison Ford bori protiv  Kiborga koji žele zavladati svetom koji ih je stvorio, misleći da je tako nešto nemoguće. Naša glad za tehnikom je učinila da to možda i ne bude tako.  Često pomislim, da li nam baš sve to treba?

U poslednje vreme je otvoreno mnogo MEGA MARKETA koji predstavljaju poslednje uporište naše iluzije da ŽIVIMO KAO SAV NORMALAN SVET.  Tamo se osećamo bar na trenutak ispunjeno, ima svega, zabavljamo se birajući i kupujući i ono što nam treba i što nam ne treba. Malo se češemo po glavi kada stignemo na kasu… ali nema veze, iako smo potrošili 15-ak hiljada u dubini duše mi znamo da smo „uštedeli“. Da li smo?

Stvar prestiža u megamarketima postala je prodaja tehničke robe, a u moru fenova, depilatora, epilatora, televizora i sumnjivih muzičkih linija pojaviše se i računari.  Računar za 9.990 dinara opasno je primamljiv većini ljudi koji žele uz svu svoju muku, deci pružiti osećaj da imaju sve i da žive normalno.

Ali kada se stigne kući i to „čudo tehnike“ montira, onda nastaju problemi.  Sve ste spojili, uključili u produžni, priključili i monitor za 7.990 dinara, ali… ništa se ne događa?! Pritišćete dugmiće, slika crna i neka bela slova ispisuju neke čudne poruke. Pa gde su igrice? Gde je muzika? Gde su programi za gledanje filmova? Odlazite sutradan u Mega market i pitate trgovca koji  Vam je toplo preporučio famoznu spravu… Naravno, on nema pojma, njemu je isto – prodao fen, depilator ili računar.

Onda zovete stručnjaka iz komšiluka. On donosi  svoju torbicu sa CD-ovima, osmeh na licu, samopouzdanje pršti. Kreće instalacija nečega što ima veze sa gusarima, piratima ili kako već, ali mladi komšija (ide u Elektro školu, zna znanje) drži stvari pod kontrolom. Naravno, on ne propušta da Vam uzme 2.000 dinara. Nakon instalacije konstatuje da i niste neki posao napravili, da taj računar i nije pravo rešenje za Vas i Vašu decu. Nešto ne valja, ali on tu ne može da pomogne.

Preporučuje da zovete Mega market i da tražite objašnjenje: Zašto nema CD-ova sa tim drajverima i zašto se neki „plavi“ ekran pojavljuje. Komšija koji sve zna nije u stanju da ga osposobi i Vi izražavate prodavcu iz Mega marketa svoju sumnju da „tu stvarno nešto ne valja“, što on ljubazno prihvata i predlaže da odnesete računar u ovlašćeni servis, da Vam oni to srede, jer Megamarket nema ljude koji bi mogli da Vam pomognu. „Nije problem“  kažete Vi i tražite adresu servisa.

UUUUUPS otkud to da je servis u drugom gradu, zar nema u našem gradu?. „Nema“  kaže ljubazni  prodavac i polako Vam stavlja do znanja da mu opasno idete na živce „jer kog ste vraga i kupovali kada nemate pojma“.

Sedate u automobil i odlazite u drugi (neko pomisli glavni) grad i nosite svog mezimca u ovlašćeni servis. Prelepa sekretarica Vas ljubazno dočekuje i čak dobijate i sok. Osmeh se vraća na Vaše lice. Odmah zatim i hladan tuš: “ Znate, izgleda da Vam ne radi ploča. Koliko ste koristili ovaj računar i ko Vam je instalirao piratski softver?“ Piratski šta? Nisam ja filmove nikakve ni stigao da gledam, kakvi pirati, gusari. Samo je moj mladi komšija došao da mi namesti da ovo Vaše đubre jednom proradi. Teškom mukom sam odvoji pare da kupim deci računar, a on uopšte ne radi.“ Ljubazni serviser Vas umiruje i stavlja Vam na znanje da mu opasno idete na živce. Kog ste vraga i kupovali računar kada nemate pojma.

Naravno rešiće Vam problem i javiće Vam se u roku od 45 dana, tako da budete bez brige… Umorni se vraćate u svoj grad, bez računara i nade da ćete ga uskoro dobiti. Proklinjete dan kada ste se odlučili da kupite jeftin računar.

Kada bi nam neko ponudio negde cipele za 600 dinara, verovatno ih ne biste ni pogledali. Sumnjali bi u njihov kvalitet i ne biste sebi dozvolili da kupite nešto takvo. Zato se uvek pitam, kako ljudi sebi dozvole da kupe računar za 9.990 i očekuju od njega da radi, ima operativni sistem, mogućnost da se gledaju filmovi, sluša muzika i igraju najzahtevnije igrice.

Nema dobrih cipela za 600 dinara. Pa ni dobrih računara za 9.990 dinara.