Prodaja računara smatrala se veoma unosnim poslom. Pre deset godina. U 2005. 2006. i 2007. prodaja računara u Srbiji rasla je tempom od 25% godišnje. Sjajno, ali premalo da se dostigne jaz u odnosu na zapad, pa čak i u odnosu na Hrvatsko tržište.

I taman se ponadasmo da polako stižemo, kada nastupa kriza, ona za koju su rekli da je naša šansa. U 2008, 2009 i 2010. pad prodaje računara bio je u proseku 15%. Rast u poslednjem kvartalu 2010. dao nam je nadu, evo ga, polećemo.

Pre neki dan IDC Adria je objavila rezultate za Q1 2011. gde je konstatovan pad vrednosti prodatih računara, desktop i mobilnih, za ukupno 11%, u odnosu na isti period prošle godine. Toliko o tome da je kriza prošla. IT kompanije moraju pronaći novi pristup opstanku i razvoju.

U isto vreme tržište prizvodnje softvera je u konstantnom porastu. I izvozi. Na žalost, većinom se izvozi usluga u obliku outsorcing-a, ali su vrednosti izvoza sve veće.

Da li će Srbija umeti da prepozna i iskoristi mogućnost da se ostvari kroz znanje i rad mladih ljudi, programera, koji su odlučili, za sada, da umesto da se odsele na zapad, tamo prodaju svoje znanje, radeći iz Srbije?

Gde je u stvari budućnost domaćeg IT sektora? Očito u spoju znanja i rada, inovativnosti i uvođenju novih tehnologija i usluga. Na domćem tržištu, kao jedini način da se razvija, IT sektor mora prepoznati mogućnost da svojim klijentima pruži više modernijih, kompleksnijih rešenja i da na taj način podigne nivo zadovoljstva korisnika.

Više ne možemo biti prodavci i majstori za popravku kompjutera, već moramo biti u pravom smislu podrška svim svojim korisnicima. Naše navike se moraju menjati. Iz pasivne uloge čekanja na iskazane potrebe korisnika, moramo biti ti koji će učestvovati u njihovom kreiranju, planiranju i sprovođenju.

Ukoliko klijentu omogućimo da za svoje ulaganje dobija više i ujedno se i on sam edukuje, razume važnost ovakvog načina svog poslovanja, naša budućnost je osigurana.

Stigla nam je Nova 2011. koju smo čekali kao izlaz iz sumorne 2010 godine, željni ljudi da nam uđu u radnju, željni dobrog posla, novaca, željni svega. Čini mi se da nikada nismo čekali željnije i da nam nikada nije sporije dolazila Nova.

Jalov plan Vlade da napuni kasu iz praznih džepova tako što će povećati  PDV na IT opremu učinili su da nedelju-dve ljudi u panici kupuju računare, kao da nema života posle PDV-a, a mi smo trljali ruke  u čudu jer se konačno nešto pomerilo.  Moša (iliti mosa). Evo nas u na pragu marta 2011, ponovo se čini da nema spasa na vidiku.

Drastično unakažena kupovna moć prosečnog potencijalnog IT konzumenta u državi Srbiji ostala je neopterećena za tih famoznih 10% PDV-a, ali su svi procesi i novčani tokovi zaustavljeni. To što nismo platili na povećanju PDV-a, stiglo nas je mesec-dva kasnije u talasu (cunamiju)  poskupljenja, koji raste iz dana u dan.

I do sada smo bili na dnu lestvice u Evropi po količini novca investiranog u IT opremu, a trend je da se i dalje ta količina smanjuje. Privreda je odavno na kolenima, javna preduzeća pod prismotrom,  a  IT industrija neinteresantna sve siromašnijem stanovništvu naše zemlje.

Atmosfera je nekako čudna, ljudi su uplašeni za svoju budućnost, kao da ne vide izlaz iz lavirinta. Ništa od razvoja, ništa od investicija, ništa od posla.  Jedno se pričalo na svečanim otvaranjima Sinergije, obećavalo na televiziji,  a drugo se radi.

Da zlo bude veće, nosioci IT industrije u Srbiji su mala i srednja preduzeća,  o kojima su takođe svima puna usta (i ona su motor razvoja modernog društva u Srbiji, reče neko jednom…). Sektor MSP je ključ uspeha mnogih bogatih Evropskih država, kod nas će bojim se, bar u ovom krugu, postati kolateralna šteta tranzicije. Opterećeni plaćanjem PDV-a u napred,  nezaštićeni od neplatiša iz državnog (i tajkunskog)  sektora, prinuđeni da se na Javnim nabavkama tuku najnižim cenama, pod kreditima, većina njih  biće osuđena na propast daljim padom interesovanja za računarsku opremu, jer se mnogo  ljudi bori za opstanak.

Da zlo po prodavce računarske  opreme bude jos veće, tu je i novi zakon o zaštiti potrošača, koji  navodno štiti  i favorizuje potrošača (malog, poštenog, nezaštićenog čoveka) od zlih trgovaca koji se enormno bogate na njegov račun. Taj zakon zbog kojeg mnogi sada likuju planirajući unapred zloupotrebe i marifetluke, koji će omogućiti  vraćanje opreme u roku od 6 meseci  i doneti mnoge druge probleme i troškove prodavcima kako računara i tako i svega ostalog, učiniće da cene porastu  dodatno. Sve to opet na teret potrošača, uz dodatno smanjenje prometa za trgovce.

Na stranu i činjenica da još nisu (a ne čini se da će skoro i biti) donesena podzakonska akta koja ovaj zakon zaokružuju i daju odgovore na postavljena pitanja kako potrošača, tako i trgovaca. To svakodnevno stvara dodatne probleme jer postoji niz različitih tumačenja zakona.

U IT industriji radim više od  20 godina,  moram da priznam da sam verovao da u toj oblasti ne treba ništa da nas gura na silu napred, da će to sa razvojem države, obrazovanjem novih generacija i modernizacijom društva i odnosa u njemu ići samo od sebe. Sada sam pomalo razočaran, jer se pokazalo da nas na kupovinu opreme i softvera (čitaj: tehnološki napredak) može pre svega naterati  pretnja da će se povećati pdv ili pretnja da će nam na vrata zakucati softverska policija. Čast izuzecima.

Dakle nema plana, nema strategije. Nema budućnosti?  Ne želim da poverujem u to!

Prema dostupim pokazateljima i našim ličnim rezultatima stanje sa malo razlikuje od opimističkih objava političara u medijima.

Govoreći iz ličnog iskustva, kriza je započela zapravo polovinom prošle godine, kada je počeo da se oseća značajan pad u prometu. Istini za volju, taj pad je u prvoj polovini 2010. godine usporen sa 20-tak, na 10-tak posto u odnosu na isti mesec protekle godine.

Ono što ceo sektor očekuje je da sazna kakvi će biti rezultati za Q2 2010. Prema do sada dostupnim podacima i procenama, može se reći da je pad gotovo zaustavljen. Ipak, teško je dati pokazatelje koji su relevantni, a odnose se na Q2, jer ovaj period ima odlike sezonskog umanjenja prometa usled godišnjih odmora i slično. Q3 je tradicionalno težak period za IT sektor, a za nas prvi u kojem smo osetili značajan pad prošle godine.

Ukoliko uspemo da stabilizujemo poslovanje na današnjem nivou, moći ćemo se nadati uspešnom, tradicionalno najboljem kvartalu za IT sektor – poslednja tri meseca u godini.

Positive već 18 meseci sprovodi mere ublažavanja krize, sa naglaskom na očuvanju radnih mesta. Do sada su ove aktivnosti uspele da očuvaju sva radna mesta, uz pad prometa koji je manji od proseka sektora. Pravi izazov biće 3. kvartal, čiji će rezultati opredeliti ne samo poslovanje ove godine, već i dati zamajac (ili stvoriti problem) za poslovanje u narednih 18 meseci.

Uz veoma striktnu finansijsku disciplinu, planiranje i nadzor nad postojećim poslovanjem, neophodno je uvoditi nove proizvode i usluge, koje će u sebi sadržati veći stepen dodatne vrednosti – znanja. Uz stečeni sertifikat ISO 9001, kao i mnoge druge organizacione promene, ulaganje u stručno osposobljavanje zaposlenih i čvrstu organizacionu strukturu treba da obezbedi zaustavljanje pada prometa i profita u preduzeću.

Da li će ovo doneti i realan rast (makar za vraćanje na pozicije sa kraja 2008. godine), suviše je rano za procenu. U svakom slučaju mislim da će za povratak na stope rasta iz 2007. i 2008. godine biti potrebno još najmanje dve godine, a i tada samo uz jasno opredeljenje države da podstiče IT sektor, pre svega u domenu usluga, kao i da se sa poštovanjem odnosi prema sve većem broju uspešnih softverskih kuća koja posluju u Srbiji, a sav softver (znanje) izvoze.

Onaj ko bude uspeo da se pronađe u stvaranju nove vrednosti za korisnika, može se nadati dugoročnom uspehu. Kratkovidi i kratkoročni potezi, koji za cilj imaju samo postizanje niže cene, bez obzira na kvalitet, osuđeni su na stagnaciju i na kraju propast.

Možda je ovo malo smelo u današnje vreme zahteva za najjeftinijim proizvodom, ali predstavlja viziju, uverenje i opredeljenje preduzeća.

Stižemo do završetka još jedne, teške, godine. Kako god izgledalo na početku, niko nije znao šta nas čeka. Mogu da kažem da smo se, jako teško, izborili sa svim nedaćama koje je kriza pred nas postavila. Da budem iskren, ja krizu nimalo ne osećam kao svetsku, već kao našu, unutrašnju, uzrokovanu mnogim greškama iz proteklih par godina.

Izgledalo je da idemo ka zvezdama, a zapravo je rast bio baziran na pretpostavci da će svaki sledeći dan biti sve bolji. Naravno, čim je malo stalo, ceo koncept se srušio kao kula od karata. Na svu sreću, izgleda da smo otkrili pravi lek. Iako smo ove godine smanjili ukupan promet, zarada je ostala otprilike ista kao prošle godine.

Zašto? Zahvaljujući uslugama. Positive nekoliko poslednjih godina ima cilj da kroz kontinuirano obučavanje svojih kadrova, poboljšanje kvaliteta i obima usluge, inovativnosti i posvećenosti korisniku ide napred.

Iako je to na početku izgledalo kao uzaludna bitka protiv “velikih”, pokazalo se da u trenucima krize ovo uspeva. Pravi potez došao je ovoga puta u pravo vreme. Sledeće godine Positive nastavlja sa daljim prodorom u Online okruženje, stiče certifikat ISO9001 i dalje radi na usavršavanju svojih kadrova i poboljšanju kvaliteta usluga.

Ova godina je pokazala da se kvalitet ipak prepoznaje i da ima korisnika koji to prepoznaju.

Ubeđen sam da nastavljajući ovim putem krčimo sebi put do umerenog ali stabilnog rasta i ka većem zadovoljstvu poslom koji obavljamo. Moram iskreno da priznam, da je ovo moj lični cilj i da ponekad ne deluje previše komercijalno u ovom surovom svetu profita, ali posle dvadeset godina rada u IT industriji osećam da imam pravo na to.

Želja mi je jedino da i moje kolege sa posla osete to zadovoljstvo, a tada će, siguran sam, zadovoljstvo onim što činimo u potpunosti osetiti i naši korisnici.

Kako će kriza pogoditi svakoga od nas?
Kako će pogoditi naš biznis?
Da li ćemo ove godine ići na more?

Ovo su pitanja koja ovih dana svako od nas postavlja. Iz dana u dan smo bombardovani različitim izjavama naših političara, ekonomskih eksperata i novinara o tome kako će kriza uticati na nas. Vidimo mi to i sami. Kada Vam na poslu manje zvoni telefon, kada malo njih uđe u prodavnicu, a samo poneko nešto kupi, nije Vam potreban ekspert da shvatite da će biti teško.

Ipak, svi aranžmani za turistička putovanja za ove praznike su rasprodati. Hleba i igara. Bez hleba ne možemo, a igara ćemo se poslednjih odreći. To je deo ljudske prirode koji nam ne dozvoljava da klonemo duhom. Svi se sećamo da smo pre petnaestak godina preživeli hiperinflaciju, plate od tri marke, redove za hranu, benzin u kanisterima. Verovali ili ne IT industrija je postojala i u tim uslovima, a zašto ne i danas? Iako težimo da se iz prošlosti sećamo samo lepih stvari, mora nam barem malo ostati u sećanju da smo se i tada “snašli”. Zašto se ne bismo “snašli” i sada.

Da, plate će nam biti manje, roba skuplja, život teži. Ovo je prilika da damo sve od sebe, da uložimo još malo svog (radnog) vremena da isplivamo jači. Kada nemate za nove cipele, idete kod obućara, ako nemate za novi kompjuter “doterajte” stari.

Pronadjite nove primene i nove načine za  racionalizaciju svog poslovanja, čak i kad to znači i neka nova ulaganja. Učite, napredujte, budite na vrhu kada kriza prođe.

Iskreno mislim da je povećanje količine i pre svega kvaliteta usluga ključ uspeha za firme koje žele da iz ovih nevolja izađu jači. Velika nelikvidnost, opterećenje ratama i kamatama i suženo tržište onih koji mogu i hoće da plate primoraće nas da radimo mnogo kvalitetnije nego do sada, da predlažemo i uvodimo nova rešenja u svoje i poslovanje svojih partnera i da kroz kontinuirano obučavanje sebe i klijenata ostvarimo svoj cilj.

Cilj POSITIVE-a za ovu godinu je podizanje kvaliteta rada i to kroz povećanje obima pruženih usluga, čija posledica treba da bude očuvanje radnih mesta.

U normalnim uslovima privređivanja ovo bi sigurno značilo i povećanje profita, ali o tome nekom drugom prilikom…

Kako bi svi zaposleni i poslodavac posledice krize podneli “ravnopravno”, neophodno je uvesti različite mere koje će doprineti mogućnosti da se ove posledice što manje osete, a da se obezbedi i nesmetano funkcionisanje preduzeća.

Mere se kreću u dva pravca. Jedan je povećanje aktivnosti svakog pojednica, naročito svih sektora prodaje koji će morati primeniti davno proklamovan princip aktivnog nastupa prema korisniku. Ovo podrazumeva striktnu i detaljnu izradu nedeljnih i mesečnih planova, kao i održavanje neprekidne veze sa potncijalnim kupcima. Ove veze, sem lično trebaju se održavati i preko drugih kanala, kao što je sajt i newsletter, mediji i uopšte koristiti sve savremene kanale komunikacija.

Drugi pravac su mere štednje. Sem konstantnog traženja kvalitetnih dobavljača sa konkurentnim cenama, moraju se racionalnije trošiti resursi preduzeća i voditi računa o svakom dinaru koji se troši na različite izdatke. Naročito u slučajevima krize do izražaja dolaze takozvani fiksni troškovi.

To su oni troškovi koji nastaju bez obzira na visinu prihoda preduzeća, a u njih spadaju različiti troškovi struje, grejanja, telefona, pošte, reprezentacije, marketinga, održavanja prostorija, različiti porezi i takse, porezi i doprinosi za zaposlene, ali i eventualne kamate na ranije uzete kredite, lizing i sve ono što nam se činilo kao blagodet potrošačkog društva. Sada plaćamo.

Najostetljivije je pitanje plata zaposlenih. Sasvim je jasno da preduzeća mogu deliti samo ono što zarade ali i NAPLATE! Za slučajeve krize i smanjenih prihoda neophodno je ustanoviti takav sistem plata koji će smanjiti razlike između plata, kako bi bilo moguće da svako dobije iznos koji će mu omogućiti da se nosi sa krizom. Uostalom, po pravilu bolje plaćeni radnici su i odgovorniji za finansijski rezultat preduzeća, pa i u neuspehu moraju srazmerno učestvovati.

Naravno, ovakav krizni raspored ne može dugo da traje, možda dva ili tri uzastopna meseca, jer u suprotnom nema dovoljno sredstava ni za redovno funkcionisanje preduzeća, pa ni isplatu troškova za robu i sl. Alternativa ovakvom, solidarnom, sistemu za raspored plata je smanjenje broja radnika, uz očuvanje primanja zaposlenih koji ostaju. Ovakav način svakako treba da izbegnemo, pre svega zato što smatram da ovih meseci neće biti previše i zato što ipak treba očuvati radna mesta.

U ovakvim mesecima dobro je, radi pravovremenog informisanja svih zaposlenih o situaciji u preduzeću nedeljno objavljivati podatke o naplaćenoj realizaciji, kako bi zaposleni znali šta da na kraju meseca očekuju. Neko će reći da se uvodi samoupravljanje na mala vrata. Smatram da je informisan radnik i motivisan radnik, kao i da je to put ka maksimalnom angažovanju svakog zaposlenog. Takođe, i u uslovima krize najbolji pojedinci u preduzeću treba da budu adekvatno nagrađeni u skladu sa svojim ličnim doprinosom.

Kako je povećanje prodaje i zarade moguće jedino uz maksimalno angažovanje svih zaposlenih, neophodan je pozitivan stav i maksimalno korektan, ali i aktivan odnos prema svim klijentima. Ovo je jedini način da svi oni koji daju svoj pun doprinos zadrže svoja radna mesta.

Zimski san

Ovih dana vode se beskrajni razgovori o nadolazećoj (već prisutnoj) krizi koja je zahvatila i IT industriju. Ona nije došla preko noći, ali to sad već svi znamo. Ono što ne znamo ili o čemu imamo različita mišljenja je – šta sad?

Dva su osnovna pravca delovanja. Jedan je da maksimalno smanjimo sve troškove. Prvi će na udaru biti marketing, reprezentacija i plate radnika. Zatim slede smanjenje lagera (čitaj: ponude), razvoj, obrazovanje i sl. Jednom rečju, zapadamo u zimski san koji će trajati najmanje godinu dana. Na taj način sačuvaćemo zarađeno, “ukopati” se u stečene pozicije i čekati…

Drugi način je da se aktivno uhvatimo u koštac sa krizom. Da krenemo prema kupcima, bolje razumemo njihove potrebe i na pravi način ih zadovoljimo.

Da li ćemo to moći i da naplatimo? Ovakav pristup podrazumeva mnogo veće angažovanje celog preduzeća, pre svega menadžmenta, ali i svakog pojedinca. Svaki prodavac, komercijalista, ali i serviser, magacioner, vozač – svi moraju da naprave dodatni napor i mnogo bolje iskoriste svojih 8 sati, ne čekajući da posao dođe njima, već da oni trče za poslom. Ovo nije baš previše “cool”, ali bolje je biti manje cool, nego biti nezaposlen.

Moje dosadašnje iskustvo, a u ovom poslu sam već dvadeset godina, je da se samo kroz rast može ostvariti napredak. Svake godine, pa i za vreme sankcija i ratova moralo se pronaći nešto novo, ono što će nas razlikovati i učiniti privlačnim za klijente. Nikada do sada odgovor nije bio u ljubomornom čuvanju stečenog. Kako kažu, ako staneš, već zaostaješ, drugi trče pored tebe.

Ne bih da pomislite da sada stvaram neki veštački optimizam tamo gde mu nema mesta, sasvim je jasno da će godina biti teška. Dozvolite mi ipak da reč „teška“ zamenim sa “izazovna”. Već zvuči bolje. Čaša je do pola puna.

Tako ja to vidim.

Kolege, rad je stvorio čoveka, a zimski san je za medvede!

Da li treba otpustiti gazde?

IT industrija u Srbiji smatra se jednim od motora razvoja i predstavlja vrh tehnološkog napretka. Zapošljava izrazito mlade ljude, u većoj meri stručnjake, pune poleta, entuzijazma i vere u bolju budućnost. Mladi, zaposleni u IT industriji ostaju u Srbiji i očekuju da će kod kuće moći da zadovolje svoje rastuće potrebe za kvalitetom života u svakom smislu.

Izuzimajući predstavništva stranih IT kompanija i šačicu domaćih IT giganata ogoman broj zaposlenih u ovom sektoru radi u malim i srednjim preduzećima.

Već godinama ona se bore da pronadju svoje mesto u lancu u ovom biznisu. U vreme prosperiteta, IT industrija u Srbiji rasla je znatno brže od prosečnog rasta privrede, ukrupnjavala se i sticala kapital.

Već u proleće 2008. godine počeli su prvi znaci krize koji su u početku pripisivani nestabilnoj političkoj situaciji, nelojalnoj konkurenciji i slično. Pokazalo se da ove znake niko nije ozbiljno shvatio.

S jeseni “veliki” su počeli da shvataju: zalihe se gomilaju, robu nema ko da kupi. Ako je i kupi, nema da plati. Gomilaju se dugovi, raste nelikvidnost i IT industrija počinje da liči na mnoge druge grane privrede u Srbiji. Hoće li i nas zahvatiti isti virus?

Šta je rešenje? Kako kaže čuvena rečenica, još iz doba samoupravljanja (seća li se ko?) “Koristićemo unutrašnje rezerve”. U doba prosperiteta svi su koristili kredite da poboljšaju svoje poslovanje. Kredite sada treba vraćati, a novih skoro da i nema. I da ima, čemu? Za kupovinu robe koja nema kupca?

Unutrašnje rezerve u principu znače poboljšanje efikasnosti poslovanja, a kod nas, na žalost znače da manje ljudi treba da radi isti posao. Marže u IT industriji su male i jedini način uštede je smanjenje troškova ZAPOSLENIH. Manje plate svima ili manji broj radnika.

…Ili da svi damo malo više od sebe, bolje iskoristimo vreme koje provodimo na poslu i tako barem održimo dostignuti nivo prihoda, pa na kraju i zarada.

Možda su krivi oni koji vode ova preduzeća? Ako ste i do sada svi davali sve od sebe, nemate prostora za poboljšanje efikasnosti svoga rada, onda ništa.

Kako kaže jedan naš kolega: “Ako ne budemo imali veće plate, otpustićemo gazde!”