Još jedna putopisna priča?! Koga to zanima, vreme je za „stezanje kaiševa“, a ne za putovanja. Apsolutno tačno, ali baš zato napisano, da se čitaoci na kratko odvoje od realnosti i otplove negde daleko, ako ništa drugo, bar u mislima.  Zanimljivo ili ne, videćete… problem je jedino sa malo reči opisati to nezaboravno, fantastično, godinama željeno putovanje u USA, zato će ovaj post biti više ilustrativan .

Microsoft svetska konferencija (WPC) održava se jednom godišnje, u julu mesecu, uvek u nekom od gradova SAD-a. Ove godine to je bio ni manje ni više nego Los Angeles, a Konferenciji je prisustvovalo preko 16.000 učesnika iz čak 135 zemalja širom sveta.

POSITIVE je kao Microsoft Gold Partner i jedna od kompanija koja intenzivno radi na suzbijanju piraterije i promovisanju legalnog softvera, prepoznat od strane MS kancelarije iz Srbije i nagrađen kotizacijom za Konferenciju. Po prvi put smo imali prilike da uzmemo aktivno učešće na događaju svetskih razmera i utisci su impresivni, kako sa profesionalne strane, tako i iz ličnog ugla vinovnika događaja Stanislave Ilić.

Učešće Positive-a na Microsoft Worldwide Partner Conference u Los Anđelesu

Teme koje su bile aktuelne ove godine nisu nam nepoznate, neki softveri su nam i dostupni, dok druge očekujemo uskoro: cloud computing, office 365, Dynamics CRM…prezentacije o tehničkim unapredjenjima, kao i o načinima distribucije i prodaje MS proizvoda po regionima.

Ovo je ustvari bio povod zbog koga sam po prvi put putovala „preko bare“, što će nekima zvučati kao „pih,možeš misliti“, a većini verujem kao i meni „vau, da li ja to sanjam?“. Ustvari, ja još uvek mislim da sam sve to sanjala, pa ću vam više detalja ispričati kad se „probudim“ Do tada, možete pogledati neke od zanimljivih fotografija, kao i posetiti zvanični sajt Konferencije sa svim potrebnim informacijama (video).

Stanislava Ilić: Beverly Hills, Hollywood...

I… dok gledate slike i čitate sve o Konferenciji, dozvolite da vam prenesem jedan deo sna, koji se odnosi na neformalni program – kratko ću ga predstaviti u vidu agende:

• prvo veče – poseta Universal Studio-u, gde se utisci bukvalno ne mogu opisati rečima; pokušavala sam usmeno i čini mi se da nisam uspela, tako da ovde neću ni pokušavati.
• drugo veče – obilazak Beverly Hills-a, Hollywood-a, Farmers market-a, bili smo na Bulevaru zvezda – uglavnom celovečernje razgledanje autobusom, pre bih rekla iz autobusa, budući da se vozač malko izgubio , ali smo ipak par puta uspešno izašli iz autobusa  i još uspešnije se vratili u isti.
• treće veče – regionalni party za CEE (CentralEasternEurope) zemlje; muzika „našeg“ vremena (pronaći će se neki sigurno), prijatno društvo učesnika susednih zemalja, upoznavanje sa nekima od njih, prvenstveno iz bivše SFRJ, pozitivna atmosfera u svakom pogledu.
• četvrto veče – slobodno, zapravo malo sam „uštinula“ i od dana, ne bih li videla ono što zaista godinama sanjam, o čemu maštam na javi, što me ostavlja bez daha… TIHI OKEAN – SANTA MONICA BEACH – 2 sata adrenalina, dovoljno da kompenzuje sve neprospavane noći zbog vremenske razlike.
• peto veče – završna manifestacija za sve učesnike Konferencije, verovatno ste pomislili da je svečana večera upriličena u nekom od eminentnih hotela, ali neee, ipak je to IT konferencija, tako da smo se spontano okupili na jednom od velikih parkinga blizu konferencijskog centra, uz švedski sto i špansku muziku
• Šesti dan – iako je konferencija završena, naša poseta SAD-u još uvek traje… Microsoft Srbija je organizovao celodnevnu posetu OUTLET-u, nedaleko od grada, o čemu ne treba posebno pisati, jasno vam je kakvi se sadržaji mogu očekivati na tako specijalizovanom mestu.
• Sedmi dan – subota… spremamo se da napustimo LA, za neke je to povratak u Srbiju, ali za jedan solidan broj učesnika nastavak putovanja po Americi. Konkretno, za mene je to bila poseta Las Vegasu, koji je na manje od sat vremena vožnje avionom, i u kome slučajno živi moja sestra (ne rođena, ali SKORO) koju nisam videla nekoliko godina. Zamislite samo kakav je to susret bio…

Poseta Las Vegasu

A onda… 4 dana sreće i zadovoljstva, uz naravno minimum sna. I, dok u LA-u uživate na prijatnih 25 stepeni, u Vegasu se ne izlazi na ulicu bez flašice napunjene bar sa 0,5l tečnosti, najbolje vode, jer je teško izdržati 40 stepeni. Mada, iskreno, kada jednom uđete u bilo koji od mnogobrojnih hotela, ne vidim potrebu za izlaskom, pošto na jednom mestu imate sve što vam treba – smeštaj, hranu, prodavnice, internet, zabavu, zabavu i opet zabavu…

Napraviti grad usred pustinje veliki je podvig, pogotovo vodeći računa da svaki hotel ima svoju istoriju i simboliku – u Caesars Palace-u je kao u starom Rimu, u Venetian hotelu kao da ste usred Venecije, možete se čak provozati i gondolom, u Parizu ćete naići na Trijumfalnu kapiju i Ajfelovu kulu, a u MGM-u možete da birate: da li ćete hraniti pravog lava ili ćete se slikati pored statue.  Posetila sam… hm… 11-15 hotela, što je jedva 10% od ukupnog broja koja poseduje ovaj grad.

Viva Las Vegas!

Još samo par zanimljivosti: u LA-u je veliki broj žena vozača autobusa (gradskih i međugradskih); u Las Vegasu najviše se kockaju žene trećeg životnog doba; i… još nešto, a nema veze sa ženskim polom – iako usred pustinje, sam grad i okolina, uključujući i hotele, obiluju oazama, baštama, fontanama… sve delo ljudske ruke. Da, umalo da zaboravim, okušala sam sreću na jednom od aparata…

Detaljni opis kompletnog putovanja zahteva mnogo više vremena i prostora, i biće još raznovrsnog materijala, ali sve to na nekom drugom mestu i tek kad se probudim…

Zamislite sad šta bi bilo da ovaj post nije više ilustrativan, nego deskriptivan?!

Skoro svi naslovi u medijima, štampanim i elektronskim podsećaju nas da kao društvo trošimo suviše, malo radimo i zarađujemo, da nas je sve više bez posla i para.

Miroslav Morača: Svetlo na kraju tunela

Šta je rešenje?

Svako mora poći od sebe i potruditi se da da svoj maksimum. Ponekada nam to neće priznati, ponekada nas neće razumeti. U redu. Idemo dalje. Positive postoji na našem neuređenom tržištu preko 10 godina i barem smo nešto naučili.

Sledite svoj put i viziju, budite uporni i promovišite vrednosti u koje verujete.

Budite aktivni u tome, negujte i obilazite vaše klijente i partnere, stavite im do znanja da su vam važni. Birajte saradnike i zaposlene koji prihvataju vašu viziju, motivišite ih da slede vaše ciljeve i rezultati neće izostati. Biće promašaja i lutanja, biće nesporazuma, ali na kraju, rezultati govore.

Kad se zapitate da li vam je sve ovo trebalo, odgovor je jasan. Jeste, trebalo vam je.

To je vaš životni izbor i budite istrajni.

Ovo ja ponekad’ sebe zapitam u ogledalu, pa razmišljam da li je moj životni put trebao biti drugačiji? Posle svih uspona i padova, posle svih uspeha i razočarenja, ne bih se menjao. A ako je svetlo na kraju tunela i za dve godine, razmislite gde ste bili pre, recimo tri godine, ili pet. Setite se gde ste bili, na primer,  za Novu 2000-tu godinu?  Kao da je juče bilo.

Vreme prolazi suviše brzo da bi smo bili nestrpljivi.

Autor fotografije: Miroslav Morača (morinho82)

Molila bih sve ljubitelje POSITIVE bloga da mi ne zamere što će naslovu ove priče biti posvećen drugi deo današnjeg posta. Prvi deo odnosi se na neka naša razmišljanja, kao i viđenja drugih blogera, pre svega prijatelja POSITIVE kuće, tako da se unapred izvinjavam na malo intenzivnijoj upotrebi linkova (kao autori mnogobrojnih stručnih izdanja koji imaju veći spisak korišćene literature i citata od sopstvenog teksta ), i pozivam vas da ostanete sa nama do kraja putopisne priče. A sad, prvo „kratak“ uvod…

Dok smo razmišljali da li da objavljujemo letnje postove ili da pustimo naše „pratioce“ na kolektivni godišnji, prošlo je skoro dva meseca. Prvo nismo uradili, tj. razmišljali jesmo ali postove objavljivali nismo, a to što smo pustili čitaoce da odmaraju izgleda da je bila loša procena . Oni jednostavno ne žele „takav“ odmor, jer ih POSTITIVE literatura prosto zanima – da li kao stručna ili beletristika nemamo tačan podatak, ali smo svakako ponosni na to što se tekstovi čitaju i komentarišu. I baš kad je post na temu II deo Minhen – putopisna priča (kako je i navedeno u naslovu) skoro bio finiširan, desili su se i prvi komentari, pre bih rekla opomene zašto nas tako dugo nema, gde smo celo leto i slične opaske…

Naša koleginica (reč „bivša“ mi nekako ne „leži“) Jasna Kamatović uvek je bila ta koja je kao urednik sajta i našeg bloga vodila računa o ažurnosti i nas ostalih autora i bilo je lepo imati oslonac i dobrog kormilara. Sada, pokušavajući da se držimo osnovnih postulata vezanih za pisanje postova i blogokulture, a koje je Jaca ostavila ne samo nama, nego i svim zainteresovanim čitaocima, svesni smo da nije lako napisati kvalitetan, stručan, pravovremen, a istovremeno i zanimljiv post. Ipak, kad dobijemo kako pohvale, tako još više i kritike od kompetentnih ljudi, odjednom se stvori i dodatni motiv za pisanje.

I…na kraju, a pre početka sižea ove priče, moram da napomenem svoju dilemu vezanu za temu o kojoj ću pisati. Znam da sam obećala putopisnu priču iz Minhena, i red je da se obećanje održi, ali isto tako znam da je prošlo mnogo vremena od tada i da je možda ova tema za neke već prošlost ili prevaziđena. A onda sam pročitala post kod Istoka Pavlovića i shvatila da je ovo o čemu sam pisala i nameravam pisati – i sada i sve više u mesecima koji dolaze – ustvari veoma važna tema, i da ne može biti zastarela, ali ni toliko hitna da je vremenski ograničena. I odlučih da čitaocima „podarim“ nastavak.

Još jednom ću koristiti link, ovaj put vezan za I deo priče o high-end tehnologijama, kao podsetnik za one koji žele pročitati nastavak, ali i za one koji nisu još pročitali ni prvo poglavlje.

Audio uređaji su specifični artikli namenjeni (rekla bih grubo) dvema ciljnim grupama – usko profilisanim stručnjacima sa jedne i velikim zaljubljenicima (od hedonizma do fanatizma) sa istančanim sluhom, sa druge strane. Zbog visoko kvalitetnih komponenti koje se koriste u proizvodnji, za sada su namenjeni uglavnom imućnijoj populaciji, te je 90% pojačala izvozno orijentisano. Iz tog razloga, pozvani smo na Minhenski sajam visokih tehnologija o kojima je bilo reči u prethodnom postu, gde verujem da sam vam bar malo približila segment poslovanja naše kompanije o kome do sada niste skoro ništa čuli.

Minhen, autor fotografija Stanislava Ilić

Dakle, Sajam je zaista opravdao svoje ime i dugogodišnji imidž i, danas, iz ove perspektive, nakon tri meseca, možemo slobodno reći da su sastanci održani u tih nekoliko majskih dana, urodili plodom i doprineli unapređenju prodaje (izvoza) i razvijanju novih tehnologija i dizajna proizvoda. Takođe, u narednim mesecima planirano je  i proširenje kapaciteta za proizvodnju, o čemu ćemo se truditi da vas obaveštavmo putem newsletter-a i/ili zanimljivih postova na našem blogu.

Celodnevno angažovanje na Sajmu može da bude prilično iscrpljujuće, ali se ipak na kraju dana pronađe malo vremena za obilazak grada. I zaista i vredi…  iako veliki, industrijski, trgovački i privredni centar, grad je prepun zelenih oaza, prava vazdušna banja. Šetnja ulicom Leopoldštrase predstavljala je pravo opuštanje posle napornog dana…prolazeći kroz šumu usred grada i velelepne građevine stigli smo i do tzv. Trijumfalne kapije u Minhenu, posvećene bajerskoj vojsci.

Minhen, autor fotografija Stanislava Ilić

U samom centru obišli smo i Katedralu koja ima svoju specifičnost, na svakih sat vremena možete videti poseban performans. Da ne spominjem brojne trgovačke centre, svetski poznate brendove iz sveta mode, kao i niz narodnih i multinacionlalnih restorana.

I…naravno, kakva bi to poseta Minhenu bila da nije čuvenog piva i kobasica, koje su nezaobilazna turistička atrakcija. Čak i ako niste ljubitelj ove „niskokalorične“ kombinacije, probajte, prijaće vam…! Ili, verujte mi na reč!

Nadam se da ste se malo osvežili i opustili u ove vrele, letnje dane, a sledeći put čeka vas još jedna zanimljiva poslovno-turistička priča

U cilju postizanja boljih rezultata poslovanja potrebno je izvršiti promene. One se pre svega tiču promena u načinu ponašanja, kako bismo bili u mogućnosti da realizujemo zadate ciljeve, kroz ispunjenje strategije povećanja zarade kroz pružanje usluga boljeg kvaliteta.

Da bi ovo bilo moguće potrebno je da bude potpuno jasno po kojim se pravilima treba vladati, kao i da postoji jasna nagrada, kao i sankcija. Još jednostavnije rečeno moraju  postojati fer sistem, pravila, nagrade i kazne. Na potrebi sistemskog pristupa i razumevanja potrebe ispunjenja strateških ciljeva menadžment mora insistirati, usmeno i pismeno, dokle god ne postane sastavni deo razmišljanja i ponašanja zaposlenih. Kroz ova pravila potrebno je postići povećanje intenziteta i efikasnosti rada, jer je to jedini put ka boljim rezultatima, pa time i većoj zaradi preduzeća i pojedinca.

Stres i povremeni povećani pritisak su sastavni deo današnje radne svakodnevnice. Najveći deo tog pritiska na sebe, po pravilu, preuzima top menadžment i njegovom amortizacijom, u najboljoj nameri stvara privid kod zaposlenih da rade u okruženju oslobodjenom stresa. Količina „pritiska“ tj. intenziteta rada, direktno se reflektuje na količinu zarade i te su kategorije povezane.

Za smanjenje pritiska potrebno je imati dobar osećaj za organizovanje obaveza i potrebno je usmeriti fokus i prioritete ka najboljim i najprofitabilnijim poslovnim programima. Na nivou svakog zaposlenog ovo znači da mora biti spreman i sposoban da radi kompleksne ili „teške“ stvari radi ostvarenja značajnih rezultata, u odnosu na čest običaj da se rade „lakše stvari“, ali naravno uz postizanje skromnih poslovnih rezultata.

Pravila ponašanja podrazumevaju i urednu internu i eksternu komunikaciju. Poboljšanje komunikacije je veoma bitno, jer je preduzeće TIM, ne skup pojedinaca i funkcioniše u dinamičnom spoljnom okruženju.

Za postizanje unapređenja korporativne kulture neophodni su redovni pojedinačni sastanci top menadžmenta sa zaposlenima, a što češće potrebno je organizovati i zajednička druženja zaposlenih (team building).

Ako svi zaposleni imaju jasnu sliku o pravcima razvoja i programu rada i ukoliko top menadžment ovo konstantno ponavlja, doći će do unapredjenja korporativnog načina ponašanja, a time i do značajno boljih rezultata poslovanja i boljih uslova rada za svakog pojedinca.

Prošlo je već pune tri nedelje, a utisci su i dalje vrlo upečatljivi… Nije u pitanju POSITIVE event, nije ni odmor na egzotičnom ostrvu, nije prinova u porodici, ali je zaista nešto sasvim drugo u odnosu na sve ono što sam do sada radila, videla, doživela…?

Pre svega, poslovne je prirode, dakle u pitanju je službeni put. Verovatno ste pomalo razočarani i razmišljate šta sada tu može biti novo i jedinstveno, što već nije pomenuto, prepričavano i poznato u našoj branši. Jedan potpuno novi „ugao“ POSITIVE-a. Radi se o audio uređajima – pojačala i predpojačala, vrhunske tehnologije, a domaće proizvodnje. Tehnički i kreativni direktor ove linije proizvoda, gispodin Milan Karan, usavršavao je  svoje znanje u ovoj oblasti i, nakon višegodišnjeg rada, rezultat je bio neizbežan – audio uređaji postali su predmet interesovanja velikog broja stručnjaka iz inostranstva.

Izložbeni štand audio opreme Milana Karana

Jedna od najvećih, ako ne i najveća svetska izložba najnovijih dostignuća u oblasti informatike, elektronike i akustike, svakako je High-end manifestacija, održana u Minhenu. Poseta ovoj High-end izložbi zaista je nešto sasvim drugo u odnosu na sve ono što je do sada već viđeno na ovim „stranicama“. I, kako je to naša donedavna koleginica, (uvek drag gost-domaćin kompanijskog bloga) , govorila ponekad u svojim tekstovima, verujem da će ova putopisna priča biti objavljivana u nastavcima, bar još jednom.

Vratimo se na početak. Kako i zašto POSITIVE u toj priči? Pojasniću malo za sve one koji ne znaju (ili vrlo malo znaju) o tom segmentu naše kompanije. Reč je o proizvodnji audio uređaja – mono i stereo pojačala i predpojačala. Komponente za izradu uglavnom se uvoze iz inostranstva, a oprema se proizvodi u Srbiji i preko 90% je predmet izvoza, najviše u EU, a zatim u zemlje Dalekog Istoka i ostatak sveta. Možda jeste malo neobično da se kao izvozni SRPSKI aritkli pojavljuju predmeti visoke tehnologije, ali sa druge strane, zašto bi to bilo čudno, mi imamo vrhunske stručnjake, samo su oni uglavnom „u senci“. Inostrani kupci imaju znanja, iskustva i veštine da prepoznaju pravi kvalitet, trebalo je preći par stepenika (godine i godine napornog rada) i… eto nas na Svetskoj izložbi.

Partneri POSITIVE-a u distribuciji audio uređaja uglavnom su locirani u Nemačkoj i Francuskoj. Izložba u Minhenu otvorila je još mnoga druga vrata, ne samo evropskih nego i svih zemalja sveta. Novinari stručnog magazina Stereoplay, objavili su intervju sa predstavnikom nemačke kompanije, kao i sa našim tehničkim i kreativnim direktorom za liniju proizvodnje audio uređaja.  Takođe, i njujorški novinar bio je izuzetno zainteresovan za svu izloženu opremu i obavio je nekoliko razgovora sa našim kolegom, te obećao da će nas posetiti u Srbiji u toku juna meseca. Očekujemo ga u Novom Sadu, verujemo da će biti prijatno iznenađen šta sve može da pruži naš gradi i ljudi u njemu .

High-end, detalji

Par reči i o samoj izložbi… High End je zaista adekvatan naziv za ono što možete videti i doživeti na manifestaciji ovakve vrste, izložbeni prostor u moderno opremljenim halama na više nivoa, sa posetiocima koji su, ili veliki poznavaoci vrhunskih tehnologija, ili jednostavno zaljubljenici u muziku sa istančanim sluhom.  Ponuda je fantastična – od „običnih“ medija i najmanjih zvučnika do kompleksnih sistema koji vas ostavljaju bez daha, zadivljujuće (o ciframa ovaj put ne bih govorila).

Zanimljivosti su ono što sigurno krasi Izložbu – mogli ste videti jedan „old timer“ (uređaj koji je pratio prvi zvučni film), zatim tri dame koje svojom pojavom definitivno moraju biti primećene, budući da istovremeno nose svoje duvačke instrumente (saksofone) i proizvode jedan izuzetan neverovatno skladan zvuk. Izdvojila sam par slika, koje sigurno ne govore dovoljno o tome šta se sve moglo videti, ali su bar „odmor za oči“. A zatim nešto prigodno i za dame – za ženski AUDIO kutak

Najviše su mi se dopali gramofoni, za koje sam mislila da su odavno prevaziđeni. Prevarila sam se, njihovo vreme tek dolazi. Modeli su neopisivi, a moram priznati i cene, koje (ponavljam) ne bih ovde posebno navodila, jer imaju više nula, a odnose se na stranu valutu. Pronašla sam jedan zgodan model, kroz koju godinu verujem da ću ga moći sebi priuštiti.

Kompletna organizacija takođe je opravdala naziv same Izložbe, zaista High-end u svakom pogledu. Izlagači su bili smešteni u prostorijama koje su tehnički opremljene tako da nesmetano možete uživati u zvucima sa konkretnog(ih) audio uređaja – fenomenalan osećaj, jednostavno se prepustite trenutku.

Sve to i mnogo više doživeli smo u prelepom gradu u pokrajini Bavarska, na obroncima Alpa i obalama reke Izar, a kako je izgledao obilazak Minhena, možete pročitati u sledećem nastavku ove putopisne priče…

Da li i ovo postoji? Prosudite sami…

I posle 10 punih (uskoro 11) godina rada, u POSITIVE-u je prisutan vedar duh i dobro raspoloženje, ali i visoka stručnost i ozbiljnost u izvršavanju radnih zadataka.  Mislimo da je to odličan spoj koji daje rezultate, i planiramo i dalje nastaviti u istom ritmu, ukoliko se naši korisnici slažu sa tim.

U protekloj deceniji, POSITIVE je napredovao “svakog dana u svakom pogledu”, okrenut željama i potrebama svojih klijenata. Sa 5 zaposlenih u jednom malom, iznajmljenom prostoru, izrastao je u kompaniju od preko 30 mladih stručnih lica, u sopstvenom poslovnom okruženju, uređenom po meri onih kojima je taj prostor i namenjen.

Naša neformalna druženja

Svaku godinu obeležila je bar po jedna inovacija, što znači da poštujemo naš glavni vrednosni pokazatelj.  I pored opšteg stanja u domaćoj i svetskoj ekonomiji, pogotovo u sektoru informatičke delatnosti, ipak možemo reći da i ove godine rezultati nisu izostali. Pored uvođenja ISO standarda, učešća u programu podrške Evropske unije (EPI projekta, video YouTube Positive Channel), kraj 2010.godine obeležen je prijemom novih zaposlenih u naš kolektiv. Ljudi čine tim, u to ćete se uveriti pre ili kasnije (bolje pre ).

Koliko je u manjim kompanijama (ne)potrebno imenovanje osobe zadužene za ljudske resurse (tzv. “ejžd ar menadžer”-a), pitanje je koje se do nedavno nije ni postavljalo, jer se odgovor znao unapred – negativan. Međutim, treba uzeti u obzir i da su ljudi sve više nervozni i rezignirani i da imaju sve manje strpljenja, i prema drugima i prema sebi. Dakle, sve više uviđamo potrebu da se ovaj odgovor pomeri u pozitivnom smeru, jer bez stalnog kontakta sa ljudima i poznavanja njihovih želja , mogućnosti i međusobnih odnosa, ne možemo imati kvalitetan tim.

U međuvremenu, smislili smo prelazno rešenje. Pre par meseci, zaposlenima je omogućeno da svaku ideju (smislenu) izlože pretpostavljenima, a najbolje će biti realizovane i nagrađene. Na taj način dobili smo i prve projekte, a i nagrade… zanimljivo. Odlično, idemo dalje…

Deo Positive(ne) ekipe

Kraj godine je odličan povod da se ponovo okupimo i u jednoj, opuštenijoj, ležernijoj atmosferi slobodno izrazimo svoje stavove, sugestije, primedbe, rešenja… I to se dogodilo, proteklog vikenda u Hotelu Park. Prisutni su bili svi  – od “sveže” primljenih kolega do generalnog direktora i vlasnika kompanije. Direktor se osvrnuo na poslovanje i rezultate u godini koja je već za nama, i izložio strategiju za naredni period, postavio nove izazove.

Nakon toga, usledio je neformalni deo, kada su svi zaposleni mogli ravnopravno da komuniciraju i kažu iskreno šta misle, a da im se ne uzme za “zlo” (možda… ). Interesantno je to što se dosta razgovora zaista vodilo o poslu, iako to nije bilo obavezno. Jednostavno, ljudi ne stižu da međusobno kontaktiraju u toku radnog vremena, osim o operativnim stvarima, te su ovakve prilike odličan povod i za druženje, a i za strateške dogovore.

Pozitivci

Zamisao je bila da se skup organizuje maksimalno dva sata, a poslednji “gosti” su se razišli tek nakon puna tri sata, jer je sala kasnije bila zauzeta. Još jedna potvrda da se bar jednom kvartalno organizuje skup POSITIVE osoblja, što će u narednom periodu verovatno ući i u jednu od ISO procedura.

I… dok čekamo HR menadžera…

Sudeći po prognozama meteorologa, očekuje nas lep i sunčan oktobar mesec (Miholjsko leto),  bogatstvo plodova i uživanje u šetnjama prirodom i divnim bojama jesenjeg lišća. Da li ove prognoze možemo preneti i u poslovne sfere i očekivati bogate plodove rada koji smo uložili prethodnih meseci? (pretpostavljam da vam se više ne čita post , ali ipak nastavljamo…).

Ideja za post je potekla, kao što to obično i biva, događajem od pre neki dan, a vezana je za (opet) Javne nabavke i tendere (sad vam se definitivno više ne čita…) o čemu sam već pisala pre nešto više od godinu dana…

Koliko je ta tema još uvek goruća, aktuelna ili prevaziđena zavisi iz kog ugla gledate i čime se konkretno bavite?! Tada smo nekorektan odnos svih učesnika u postupku pripisali stanju krize koja je zahvatila sve oblasti privrede i društva.

Danas, godinu dana kasnije, priča se da je na pomolu izlazak iz krize, povratak na  2008. godinu, poboljšanje uslova života i rada, otvoreno tržište, eto i podrška MMF-a. Možda… ali  u sferi informacionih tehnologija još uvek smo daleko od onog dobrog, starog, prijateljskog odnosa, čak bih smela reći da se situacija za nijansu pogoršala.

Ne samo da generalni uvoznici i distributeri uzimaju masovno učešće u JN i tenderima, nego pokušavaju da na neprimeren način izdejstvuju „pobedu“ na istim.

Sve to prevazilazi granice dobrih privrednika i prerasta u „borbu za opstanak“ na onom najnižem, biološkom nivou, kad se bez imalo skrupula podmeće noga dojučerašnjem saradniku i prijatelju. Nivo cena proizvoda i usluga je ispod svakog kriterijuma, čime se i stručnost i ozbiljnost informatičkog posla omalovažava.

Jednostavno se pitate kako vaša konkurencija uopšte može da posluje pozitivno ukoliko poštuje sve to što nudi u okviru Javnog nastupa? Ili možda očekuju da se nakon završenog postupka, kada „padnu zavese“, sa klijentom „dogovore“ o realizaciji posla?!

Koliko su daleko pojedinci spremni da idu i da li se u potpunosti poštuje Zakon o Javnim nabavkama? Mislim da bi se zaista trebalo ozbiljnije posvetiti proučavanju ove „pojave“. Ili ćemo svi, idući linijom manjeg otpora, prestati da se borimo i pustimo stvari da teku…

Sve teče, sve se menja, ali je bitno zadržati POSITIVE-an stav! Posle kiše dolazi sunce, očekujemo SUNČANU JESEN!

Kao preduzeće koje se skoro 20 godina bavi informacionim tehnologijama i želi da bude lider u ovoj oblasti na teritoriji Vojvodine, kao dar sa neba, pre par meseci nam je ponuđena mogućnost da učestvujemo u projektu EPI, tehničke podrške u sprovođenju inovativnih strategija u malim i srednjim preduzećima.

Ovaj projekat evropske unije u našoj zemlji je podržalo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Nacionalna agencija za regionalni razvoj. Od 157 kompanija uključenih u projekat Positive je odabran u TOP 20, koje su primile veoma obuhvatnu i intenzivnu pomoć stručnjaka za menadžement inovacija iz Irske.

Sa 30 zaposlenih, od čega veći broj sa potrebnim znanjima i sertifikatima poznatih svetskih IT kompanija, Positive je proteklih godina prolazio kroz tranziciju od malog preduzeća sa 10 zaposlenih u složeniju organizaciju i na ovom putu naišao je na mnoge teškoće.

Najveći problem bio je organizacione prirode, kako promeniti organizaciju i razmišljanje zaposlenih, na način da se postigne čvrsta struktura i sistematičan pristup poslovanju. Uz pomoć programa EPI otkrili smo najveće slabosti i sistematično počeli da radimo na promenama.

Zahvaljujući uvođenju inovacija u našu organizaciju i pre svega organizacionu kulturu, danas možemo da prepoznamo odgovornosti, definišemo ciljeve i merimo njihovo ostvarenje. Rezultat rada konsultanata EPI-ja je usvajanje novog načina razmišljanja i strategije poslovanja koja podrazumeva sistemski pristup i inovativno razmišljanje. Spoj ovakvih ideja je već počeo da se ogleda u boljem praćenju, a samim tim i poboljšanju načina poslovanja.

S obzirom da se radi o strateškim promenama, prave rezultate očekujemo tek od jeseni, kada ova strategija bude u potpunoj primeni u našem preduzeću.

Posebno mi je drago da smo bili pozvani da prenesemo svoja iskustva na završnom skupu ovog projekta i da potvrdimo našu posvećenost inovativnom razvoju preduzećai nadam se da ćemo i ubuduće imati priliku da učestvujemo u sličnim projektima, da unapredimo znanja koja smo ovoga puta stekli.

U prilogu možete pogledati naš video intervju za EPI

Stalno neki novi nameti. Taksa za reklamu, taksa za ekologiju, veće cene… U moru nepotrebnih i skupih novih nameta izdvaja se jedan za koji možemo da nađemo opravdanje. Naravno, malo je lakše iz ove perspektive kada imate skup, a lagan proizvod. Taksa se plaća po kilogramu, pa su proizvođači recimo šporeta ili veš mašina u mnogo težem položaju.

U četvrtak sam imao priliku da učestvujem, u prostorijama Unije poslodavaca, sastanku koje je to udruženje priredilo za svoje članove sa ministrom za životnu sredinu i prostorno planiranje, gospodinom Dulićem i njegovim saradnicima.

Kao jedinom predstavniku IT industrije na tom sastanku, bilo mi je neobično drago kada je ministar rekao da razume naše probleme, s obzirom da i sam potiče iz IT industrije, ali i da je uvođenje ove takse neophodno, u skladu sa stremljenjima naše zemlje za približavanjem evropskoj uniji i na kraju, zaista poboljšanju uslova života u smislu čistije životne sredine. O boljem standardu ovog puta nismo razgovarali.

Veoma sam zadovoljan što je ministar odvojio više od dva sata svog vremena da sasluša i pokuša da odgovori na brojna pitanja koja smo imali oko primene uredbe o ekološkim taksama. I pored divne ideje, da se ova sredstva vrate privredi kroz sredstva za izradu reciklažnih kapaciteta, osnovno pitanje bilo je ko, kada i na šta obračunava i uplaćuje ovu taksu. E, to baš nisu bili sigurni.

Rezultat – sutradan u vestima, odlaže se primena Uredbe, da bi se utvrdili detalji.  Predstavnici države ipak imaju sluha za privrednike.

Nadam se da će Uredba, kada se konačno bude primenjivala biti pre svega jasna, nedvosmislena, jednaka za sve, a zatim da će se tako prikupljena sredstva utrošiti za svoju pravu namenu – unapređenje očuvanja životne sredine.  Takođe, lično sam veoma zadovoljan što se i moj glas, kao predstavnika IT industrije na tom skupu, čuo.

Da li se isplati webshop i online nastup kompanije?

„Drage kolege Pozitivci, u sredu obeležavamo godinu dana od puštanja novog sajta i online nastupa POSITIVE-a. Šta smo postigli za godinu dana?

1. Duplirana je  posećenost sajta
2. Ulazak u TOP 50 najboljih sajtova u kategoriji „Tehnologija“ po časopisu PC Press
3. Case Study u primeni Social Media
   …i još mnogo toga (što zvaničnog i nezvaničnog)…“

…napisala nam je između ostalog, pre neki dan, moja koleginica Jasna Kamatović, naš PR i Marketing manager u kratkom mejlu, kojim nas je podsetila da je prošlo godinu dana.

Ko bi rekao da godinu dana tako kratko traje? Verovatno onaj ko i danju i noću prati šta se događa sa sajtom, ko ubacuje slike, opise. Onaj kome vreme između dva napisana blog posta proleti (pocrveneo sam upravo) i ko se nervira kad nema inspiraciju za isti (opet ja!) a Jasna opet skače po glavi tražeći gotov tekst. Zatim oni koji smišljaju akcije, staraju se da ima dovoljno robe na lageru, da se redovno ažuriraju cene, da se odgovori na svako pitanje korisnika što na sajtu što mejlovima, da se ispoštuju rokovi isporuke kada se neko „odvaži“ da poruči robu preko Positive Webshopa.

Jedno jutro se probudiš, dođeš na posao i saznaš da je prošlo godinu dana.

Mnogi se pitaju: šta ste dobili od svega toga, da li vredi? Koliko košta? Koliko prodajete putem webshopa. Da li Vam se dosad već isplatilo? Hm…?

Dali smo mnogo, da se ne lažemo. Mnogo novca, mnogo sati razgovora, još više sati rada, provizije bankama, hostovanje, tamo-vamo. Uložili u SEO, platili fotografe. Počeli smo i da twitujemo! Postali transparentni, ranjivi, SVI VIDE SVE ŠTO RADIMO. Neki kopiraju, neki pozajmljuju, neki spuštaju cene da bi nam parirali.

I ako pitate da li se isplatilo, moram da odgovorim – nije. Bar ne finansijski, ali to je samo privremeno. Isplatilo se jer smo postali vidljivi na Online mapi Srbije, prepoznati kao vlasnici jednog od 50 najboljih sajtova u zemlji Srbiji. Isplatilo se, jer nas je CISCO prepoznao kao partnera koji zna kako se radi ONLINE. Isplatilo se jer nam sve više ljudi ukazuje poverenje kako posetama našem sajtu radi informisanja, tako i kupovinom preko Webshop-a.

Mi nemamo alternativni sajt za webshop, on je inkorporiran u već poznati www.positive.rs. To je zato što su nam namere iskrene i savest čista. Ne želimo da prodajemo šarene laže, nego ono što najbolje znamo: računare i računarsku opremu, računarske mreže, servisne usluge i ostalo što ide uz navedeno.  Ono što je na sajtu – to je i na stanju, osvežava se na svakih par sati. Nema prodaje robe bez robe, nema kombinacija tipa „baš toga nam je nestalo, kupite ovo drugo“.

Neću da pričam bajke kako je sve super i kako je bilo lako. Odlučili smo kao i uvek da budemo pioniri, da probijamo led. A to ima svoju cenu ali i donosi satisfakciju u vidu pohvala koje stižu sa svih strana.

Hvala svima koji nas prate, na podršci i na strpljenju. Nadamo se da ćemo u sledećih godinu dana biti još i bolji, kako po pitanju ponude u našem Webshopu, tako i po pitanju informacija koje ćemo Vam pružati.

Nadam se da ćemo i naučiti da pišemo blog postove koji će većini biti zanimljivi, kao i da će se više ljudi uključiti u komentarisanje, da će Jasna biti strpljiva sa nama ali uporna u nameri da to sve uradimo i da izgleda kako treba. Nadam se da se živi i zdravi vidimo i za godinu dana, da opet iskomentarišemo sve što smo uz Vašu pomoć postigli.

U ponedeljak su me kolege prijatno iznenadile. Dobio sam tortu sa deset svećica. Trebalo mi je vremena da shvatim da je ovo deseti rođendan Positive-a.

Deset godina je proletelo u dahu. Od preduzeća sa pet zaposlenih koja se bavila uslugom servisiranja računara, vodeće uloge u prodaji polovnih računara, do kompanije čija je vizija da bude lider u informacionim tehnologijama u Novom Sadu i da pruža vrhunsku uslugu svojim klijentima.

Positive sa 30 zaposlenih, razvijenom maloprodajom, radom sa biznis korisnicima, sektorom računarskih mreža, tehničkom podrškom i na pragu dobijanja međunarodnog certifikata za ISO 9001 standard je kompanija koja se neprestano razvija.

Osnovu ovog razvoja čini pre svega ulaganje u kadrove, znanje i kontinuirano usavršavanje svih zaposlenih. Svetla tačka našeg razvoja je svakako i online nastup, koji se neprekidno usavršava i razvija.

Neprekidne inovacije i promene, prilagođavanje turbulentnom okruženju, a nadam se i pogled u budućnost, osnovne su ideje koje me vode i daju mi snagu da učestvujem i kreiram napredak Positive-a.

Kada se osvrnete unazad, ostaju samo lepe uspomene, a svakodnevni stres i pritisak nemilosrdnog (a nažalost i nedovoljno uređenog) tržišta ostavlja se po strani.

Kako kažu, kada bih ponovo mogao da biram, izabrao bih isti put.

Photo: Jovan Djokic

U poslovnom svetu, a naročito u IT biznisu, uloga inovacija je uslov ne samo razvoja, već i opstanka preduzeća. Ako inovacijom smatramo “izum” koji može da se proda, onda moramo reći da bez konstantnih promena u našoj industriji zapravo i nema prodaje.

Positive naravno nema mogućnosti da uvodi radikalne inovacije, to je rezervisano za Apple, Microsoft i slične, ali postepenim koracima može i mora stalno da se grabi napred.

Bio sam pre neki dan na izvrsnom seminaru iz oblasti inovacija u malim i srednjim preduzećima, u organizaciji Evropskog programa za tehničku pomoć malim i srednjim preduzećima  u oblasti inovacija www.epi.rs i doživeo otkrovenje. Saznao sam da su i male promene zapravo značajni koraci, a da inovacije u oblasti organizacije poslovanja mogu doneti značajan napredak.

Iako je najznačajnija organizaciona, pa i tehnološka inovacija Positive-a ove godine potpuno novo Web prisustvo, uključujući i Web Shop, fino “doterivanje” organizacione strukture kompanije može dovesti do značajnih ušteda i napretka.Web Shop predstavlja dugoročnu investiciju i rezultati ovih aktivnosti očekuju se zapravo tek naredne godine.

S druge strane organizacione promene treba da daju brži rezultat a pomoć gore pomenutog EPI-ja bi bila dragocena. Postavljanjem čvrste organizacione strukture, kao i uvođenjem novih usluga koje Positive može pružiti korisniku, osnov su za opstanak i napredak kompanije narednih godina. Iako možda zakasnela, ova ideja vodiće Positive kroz period oporavka privrede nakon krize.

Možda neko smatra da je Positive suviše mala kompanija da bi na ovaj način kreirala svoju politiku. Naprotiv, koliko god mali bili, morate imati plan, morate znati gde želite da budete kroz 5 godina, a što je još važnije, morate znati kako da tamo stignete.

Moje višegodišnje opredeljenje da je za ovu kompaniju dovoljna jedna prodavnica, vodilo je duboko uverenje da se najbolji rezultati postižu koncentracijom kvaliteta na jednom mestu. Uvek sam smatrao da se pravi rezultat postiže kada se objedine dobra i raznovrsna ponuda i kvalitetni saveti stručnih prodavaca. U jednom momentu sam shvatio da je pomalo sebično ovo pružiti samo novosađanima.

Stekli su se uslovi, a bilo je i malo sreće, te sam počeo ozbiljno da razmišljam kako da ovu ponudu, u nepromenjenom kvalitetu ponudim celoj Srbiji. Dogodila se e-trgovina sa nadahnutim prezentacijama i rešio sam da otvorim novu prodavnicu računarske opreme – on line.

Iako Positive nije samo, a ni pre svega, prodavnica računara, ukazao nam se idealan način da postanemo poznati u celoj zemlji.

Uz projektovanje novog, modernog sajta, želeo sam i da uvedem, za nas, novi kanal prodaje – Web Shop. Nije bilo ni brzo ni lako, ali trud se isplatio. Prodavnica radi, a verujem da obezbeđuje sve potrebne funkcionalnosti da bi bila interesantna potencijalnim kupcima.

Naravno, uslov svih uslova je kvalitetan izbor i prihvatljive cene. Ovo je nešto što predstavlja ogledalo poslovne politike i načina poslovanja, a u konačnom koraku, pred kupcima, daje nam odgovor – da li je vredelo.

Konverzija je konačan test i validacija uloženog truda. Verujem da ćemo i u tome uspeti, ali nas čeka veliki posao.

Održavanje sajta svežim i aktuelnim je veliki posao, a troškovi opremanja i održavanja sajta se bliže troškovima jedne manje prodavnice i nadam se da ću vam do kraja ove godine moći dati odgovor na pitanje: “Da li je vredelo?”

Obećanja postoje iz dva razloga: da bi se ispunjavala   ili da bi se kršila ! Većina se slaže (pretpostavljam) sa opcijom , ali sam sigurna da smo svi bar jednom prekršili obećanje dato sebi i/ili drugima. Neki će reći “ne, ne, ja sam uvek dosledan i ne obećavam ono što ne mogu ispuniti…” Zaboravili ste čuveno: “učiću od ponedeljka, držaću dijetu posle svih proslava” i tome slično?!

Juče sam prisustvovala jednom veoma zanimljivom edukativnom skupu i javno, pred svima, obećala da ću napisati post na kompanijskom blogu. Nadam se da sam (ću) opravdala poverenje koje su mi neki od prisutnih ukazali.

Seminar je, pored dobre organizacije i prijatnog ambijenta (brod Zeppelin) i po samom sadržaju, ali i posetiocima, bio sasvim drugačiji od već ustaljenih stereotipa (predstavljanje novih proizvodnih linija raznih brendova i sl). Zašto?

Teme su zaista bile različite, a sve su ipak imale zajednički imenilac – ZNANJE! Koliko nam može pomoći da prebrodimo težak period u kome se nalazimo? Da li smo svesni sposobnosti ljudskog uma da apsorbuje i primeni stečeno znanje? Koliko to mogu prepoznati potencijalni partneri iz inostranstva? Na ova i brojna druga pitanja, pokušali su da daju odgovore predavači, stručna lica iz svih privrednih i državnih struktura.

Poseban akcenat stavljam na prezentacije:

1) Dragana Varagića o online nastupu, prednostima web prodavnica u odnosu na klasičnu i korišćenju društvenih mreža kao moćnog marketing oruđa;

2) Miće Basare – predsednika Izvršnog odbora Evropskog Projektnog centra, koji se zalažu za promociju naše zemlje u EU, i pružaju obuku u pogledu upravljanja Fondovima EU;

3) Tatjane Lukić – višeg stručnog savetnika za IKT, USAID-a, čiji je cilj upravljanje projektima i na taj način kvalitetno predstavljanje srpskih kompanija inostranim tržištima i

4) Vladimira Majstorovića – direktora agencija SRMA, koji se ovaj put posvetio COUCHING-u, obuci za koju do sada skoro niko od prisutnih nije čuo, a itekako je vredna pažnje – treninzi i motivacija zaposlenih kao ključ uspeha!

Istakla bih takođe, za razliku od ostalih skupova, pristuni su bili pretežno predstavnici rukovodećih struktura javnih i državnih preduzeća, a pokazali su izuzetnu spremnost za učenje i napredovanje, bez obzira na status, vrstu posla i starosnu strukturu. Svega nas nekoliko se pojavilo u ime privatnih kompanija, koje prepoznaju ulaganje u edukaciju zaposlenih u cilju borbe protiv krize (kako je bio i sam naziv skupa – Znanjem protiv krize).

Prijatno sam iznenađena i spremnošću USAID-a da poentira rast i promociju malih i srednjih preduzeća, koja su u privatnom sektoru. Na taj način, imamo mnogo više šansi za nastup i otvaranje ka stranim investitorima, koji će prepoznati naše komparativne prednosti, kroz stručno osposobljene kadrove.

Dolazi polako vreme da „izvozimo“ naše znanje i samim tim sprečimo emigraciju kvalitetnih, mladih ljudi. To možemo postići stalnom edukacijom i spremnošću svih struktura – od lokalnih do državnih, da učestvuju u subvencionisanju pojedinačnih i zajedničkih projekata.

Motivisani stručni kadar, sa znanjem koje se valorizuje i u inostranstvu, svakako više neće imati razloga da napusti svoju zemlju. Da li smo spremni da budemo otvoreni za saradnju sa kompanijama širom sveta? Još razmišljamo???

Prođe skoro godina od kako je kriza počela, zapad je na korak da je prebrodi, a i naši izgledi nisu loši, kažu naši stručnjaci. Nekako mi se čini da mi iz IT sveta nismo u  prilici da likujemo: sezona nam počinje, a i dalje imam utisak da se ništa specijalno ne događa. Kao da sve i dalje propada.

Kriza nas tera da pravimo kompromise. Koliko su oni skupi, pokazaće vreme.  Kompromis kod nas je kompletno rušenje tržišta, tektonske promene. Kancelarije poznatih svetskih firmi umesto da brinu o distributerima, dilerima i partnerima postaju im konkurencija, počinju da prodaju, da se sami mešaju na tržište. Distributeri i veleprodavci ne žele da se zadovolje prodajom kroz svoj distributivni kanal, nego otvaraju svoje pc šopove, pc outlete, prodavnice i šourumove. Ne vide i ne žele da vode računa o svojim partnerima koji su im godinama donosili stabilne prihode, već grizu za novac, zaviruju u svaki džep. Ruše se godinama pravljeni kanali prodaje, menjaju filozofije, padaju kodeksi ponašanja, zabija se nož u leđa. Kažu: „Spuštajte cene, pa ćete prodavati. Nećemo Vam dozvoliti da zaradite više od 5-10%.“… znajući da to nije dosta da zaradi i opstane firma koja nema infrastrukturu da prodaje na hiljade komada opreme, da radi po principu male marže – velikog obrta.

Nije ovo ništa novo i nije prvi put. I pre krize neke vodeće distributerske firme otvaraše svoje maloprodaje po gradovima Srbije, u želji da preuzmu razrađeno tržište od svojih partnera. Pa te maloprodaje zatvaraše. Sad su malo erfidniji, jer su postali asembleri, veliki proizvođači računara, koje nutkaju i uslovljavaju male firme da ih kupuju.

Tako ili nikako, kažu. A zarade i računice nigde. Jer da bi neko mogao da plati troškove, mora da proda 200-300 komada mesečno. A to može samo u Beogradu i možda Novom Sadu i Nišu. Šta je sa ostalim „malim“ firmama?

Male računarske kompanije  osuđene su  da se zadovoljavaju mrvicama koje im veliki ostavljaju, sve dok ne propadnu. Ili… postoji i druga opcija – menjati se. Učiti, raditi na svojoj specijalizaciji, stvoriti nove niše u svojoj ponudi. Ponuditi više od velikih i nedodirljivih kolumnista i marketinških mahera koji ne silaze sa malih ekrana i radio reklama. Ponuditi  nešto zašta oni, opčinjeni brojkama, targetima i rezultatima nemaju vremena. Toplu reč podrške, razumevanja i poštovanja, rame za probleme i plakanje. Ljudima treba posvetiti pažnju i pomoći im da se nađu u priči koju im pričamo, da znaju da im nudimo najbolje rešenje uz poštovanje njihovih zahteva.

Posla nema mnogo i ne dolazi sam, zato treba svaki atom snage i vreme posvetiti korisniku.

Istovremeno treba proširiti vidike , sertifikovati se za neko novo zvanje iz IT oblasti, za neko novo partnerstvo, podići nivo svoje kompetencije. Ponuditi sebe u novom izdanju, spremnijeg, pametnijeg, fleksibilnijeg, a opet ostati firma iz komšiluka, koja sklapa računare i popravlja ih.  I popije pivo sa mušterijom, usred radnog vremena.

Nema prodaje, nema para. Spuštaj cene. Dani prolaze, prodaja i dalje stoji. Hoće li neko naići? Zar nismo mi najbolji i najlepši? Pa zašto onda nema nikoga, a sve imamo i sve znamo.? Da li smo dovoljno spustili cene?

Cene nikada neće biti spuštene dovoljno da bi mogle biti nadomešteno povećanom prodajom, pogotovo u malom mestu, malom gradu. Ali spuštanje cene sa sobom nosi osiromašenu uslugu i smanjeni broj opcija za korisnika.

Jedina prava pogodba je maksimalna usluga po pristojnoj ceni. Ništa drugo.

Pišemo li uvek o onome što nas tišti, „boli“ ili o onome čemu se radujemo, što nas ispunjava? Razmišljam (konstatujem) i pitam se istovremeno. Mislim da je odgovor i jedno i drugo, tj. često iznosimo deo svojih trenutnih emocija i zapažanja.  Današnju temu, dakle, možemo svrstati u prvu grupu.

Ostvariti postavljeni cilj ideja je vodilja svakog od nas. Na putu ka ostvarenju nekad se susrećemo sa brojnim preprekama i izazovima, nekad (ređi slučaj) sve ide kako je i planirano. Koliko ćemo uspeti prvenstveno zavisi od nas, ali i od okruženja na koje delimično možemo uticati, i na kraju od “više sile” na koju, kako samo ime kaže, ne možemo primeniti naše znanje i umeće.

Kada se godinama bavite prodajom specijalizovane opreme, i pratite razvoj kompanije od njenog nastanka, logično je da ste prošli kroz sve faze i segmente poslovanja i svaka(i) od njih je priča za sebe. Rastete zajedno sa preduzećem i gledate da stalno budete ispred drugih, koristeći komparativne prednosti nastale kao plod vaše i inventivnosti vaših kolega. Pri tome, strogo vodite računa o tome na koji način predstavljate i sebe i kompaniju, poštujući konkurenciju. Ima dovoljno mesta za sve nas na tržištu računara Srbije, još uvek je veliki broj onih koji ne poseduju ni prvi kompjuter. Razmišljajući tako, ostavljamo dovoljno prostora i sebi i drugima za otvorenu, fer-plej “borbu” i opstanak i razvoj u IT svetu, koje je svakako privredna grana budućnosti.

Kvalitetnim proizvodima, stručnim kadrovima i vrhunskom uslugom možete svoje mesto pronaći u značajnom broju Javnih i tzv. Državnih preduzeća, koja su u zakonskoj obavezi da raspisuju javne oglase za nabavku dobara i usluga koje prelaze odredjene dinarske vrednosti. Morate biti veoma proniciljivi, poznavati tržište i dobro predvideti i korake konkurencije, da bi vaša ponuda bila ocenjena kao najpovoljnija.

Pored toga, potrebno je obezbediti i kvalifikacionu dokumentaciju, koja je veoma obimna i detaljna, te vam je i za to potrebno dosta vremena i energije. Svaki projekat takve vrste zahteva angažovanje većeg broja ljudi i potpuno posvećivanje zadatku. To ne predstavlja problem, tu smo da radimo svoj posao i očekujemo rezultate.

Stižemo do poente – da li su rezultati očekivani? Ukoliko ste uradili sve što je zahtevano i postupili po Uputstvu, možete na samom otvaranju ponuda znati kako ste ocenjeni. I, taman kada ste sigurni da je posao samo vaš, dolazi zvanično obaveštenje da je ipak prihvaćen neko drugi, na osnovu argumenata koji vam baš nisu najjasniji. Možete se, naravno, žaliti, ali je to (složićete se) veoma „bolan“ i dugotrajan proces i ne donosi dobro nikome. I tada se pitamo: “Zar smo opet na početku?”

Koliko su tenderi i javne nabavke JAVNI? Da li je konkurencija spremna na kompromise ili smo već u fazi “cilj opravdava sredstvo”? Postoji li bar malo tolerancije prema onom drugom, prijatelju koga smo do juče cenili i poštovali? Da li je takva situacija posledica (opet ta grozna reč) KRIZE ili je kod nas ovakvo stanje sveprisutno, samo se u poslednje vreme malo intenziviralo, kao i svaka bolest kada naiđe loše vreme?

Mislim da je bolje rešenje timski rad, granska udruženja za zaštitu od nelojalne konkurencije, jer ćemo samo tako svi izaći podignute glave u narednoj godini. Samo… treba početi što pre, da ne prevladaju oni nelojalni u odnosu na lojalne, da izbegnemo onu čuvenu “došli divlji i oterali pitome”.

Da li smo svi spremni na takav korak? Pođimo od sebe…

Prošlo je tačno 20 godina kako se bavim “privatnim biznisom”. U početku, bilo je lako, konkurencija mala, organizacije jednostavna. Kada radi nas pet, svi entuzijasti, problema nema. Ne pitamo kada i kako, već svako radi čega se “dohvati”, pa kako nam bude.

Naravno, razvoj svakog preduzeća podrazumeva promene, unapređenja i uvođenje potpuno novih proizvoda i usluga. Poslu se mora prići studioznije, sa više pravila, ograničenja i striktnih zadataka. Sada za svaku suštinsku novinu moramo izraditi projekat. Kažu da je uspeh projekata uvođenja novih proizvoda manji od jedne trećine. Sem dobre ideje, definisanja svrhe i cilja projekta, mora se ustanoviti i vremenski okvir odvijanja projekta, troškovi vezani za njega i mogući rizici neizvršenja projekta.

Projekat ove vrste pre svih treba da iniciraju zaposleni u oblasti marketinga i razvoja, kao i drugi zaposleni, pa i korisnici proizvoda i usluga. Možda najbitniji faktor uspeha je podrška i razumevanje top menadžera. Da bi se ona obezbedila, potrebno je pokazati jasne podatke koji se tiču analize tržišta, procene troškova, angažovanih kadrova, spoljnih resursa, procenjene koristi i rizika ovakvog projekta.

U svakom slučaju, za svaki novi projekat, bilo da je to novi proizvod ili usluga ili da je to novi prodajni objekat (makar bio i virtuelan) neophodno je opredeliti sve navedene faktore. Ako nam treba, a treba nam, prava analiza, definsaćemo procese i aktivnosti koje se obavljaju prilikom realizacije projekta. Takođe je veoma važno definisati organizacionu strukturu, a najvažnije je definisanje odgovornosti svakog učesnika u projektu.

Na ovaj način stvara se jasna slika odgovornosti, potrebnog vremena i troškova svakog pojedinačnog projekta. Ako ste sigurni u svoju ideju morate je na ovaj način prezentirati. Vaš se uspeh tada može meriti i možete očekivati i priznanje za svoj rad.

Vreme brilijantnih ideja, bez načina za njihovo sprovođenje u delo je prošlo. Iako se čini da je ovaj put komplikovan, težak i bespotrebno oduzima vreme, ubeđen sam da je on put do uspeha.

Kada se jednom ovakav način razmišljanja ustanovi kao pravilo, vreme je za sledeći korak (i sledeći tekst) – upravljanje kvalitetom.

Kako će kriza pogoditi svakoga od nas?
Kako će pogoditi naš biznis?
Da li ćemo ove godine ići na more?

Ovo su pitanja koja ovih dana svako od nas postavlja. Iz dana u dan smo bombardovani različitim izjavama naših političara, ekonomskih eksperata i novinara o tome kako će kriza uticati na nas. Vidimo mi to i sami. Kada Vam na poslu manje zvoni telefon, kada malo njih uđe u prodavnicu, a samo poneko nešto kupi, nije Vam potreban ekspert da shvatite da će biti teško.

Ipak, svi aranžmani za turistička putovanja za ove praznike su rasprodati. Hleba i igara. Bez hleba ne možemo, a igara ćemo se poslednjih odreći. To je deo ljudske prirode koji nam ne dozvoljava da klonemo duhom. Svi se sećamo da smo pre petnaestak godina preživeli hiperinflaciju, plate od tri marke, redove za hranu, benzin u kanisterima. Verovali ili ne IT industrija je postojala i u tim uslovima, a zašto ne i danas? Iako težimo da se iz prošlosti sećamo samo lepih stvari, mora nam barem malo ostati u sećanju da smo se i tada “snašli”. Zašto se ne bismo “snašli” i sada.

Da, plate će nam biti manje, roba skuplja, život teži. Ovo je prilika da damo sve od sebe, da uložimo još malo svog (radnog) vremena da isplivamo jači. Kada nemate za nove cipele, idete kod obućara, ako nemate za novi kompjuter “doterajte” stari.

Pronadjite nove primene i nove načine za  racionalizaciju svog poslovanja, čak i kad to znači i neka nova ulaganja. Učite, napredujte, budite na vrhu kada kriza prođe.

Iskreno mislim da je povećanje količine i pre svega kvaliteta usluga ključ uspeha za firme koje žele da iz ovih nevolja izađu jači. Velika nelikvidnost, opterećenje ratama i kamatama i suženo tržište onih koji mogu i hoće da plate primoraće nas da radimo mnogo kvalitetnije nego do sada, da predlažemo i uvodimo nova rešenja u svoje i poslovanje svojih partnera i da kroz kontinuirano obučavanje sebe i klijenata ostvarimo svoj cilj.

Cilj POSITIVE-a za ovu godinu je podizanje kvaliteta rada i to kroz povećanje obima pruženih usluga, čija posledica treba da bude očuvanje radnih mesta.

U normalnim uslovima privređivanja ovo bi sigurno značilo i povećanje profita, ali o tome nekom drugom prilikom…

Kako bi svi zaposleni i poslodavac posledice krize podneli “ravnopravno”, neophodno je uvesti različite mere koje će doprineti mogućnosti da se ove posledice što manje osete, a da se obezbedi i nesmetano funkcionisanje preduzeća.

Mere se kreću u dva pravca. Jedan je povećanje aktivnosti svakog pojednica, naročito svih sektora prodaje koji će morati primeniti davno proklamovan princip aktivnog nastupa prema korisniku. Ovo podrazumeva striktnu i detaljnu izradu nedeljnih i mesečnih planova, kao i održavanje neprekidne veze sa potncijalnim kupcima. Ove veze, sem lično trebaju se održavati i preko drugih kanala, kao što je sajt i newsletter, mediji i uopšte koristiti sve savremene kanale komunikacija.

Drugi pravac su mere štednje. Sem konstantnog traženja kvalitetnih dobavljača sa konkurentnim cenama, moraju se racionalnije trošiti resursi preduzeća i voditi računa o svakom dinaru koji se troši na različite izdatke. Naročito u slučajevima krize do izražaja dolaze takozvani fiksni troškovi.

To su oni troškovi koji nastaju bez obzira na visinu prihoda preduzeća, a u njih spadaju različiti troškovi struje, grejanja, telefona, pošte, reprezentacije, marketinga, održavanja prostorija, različiti porezi i takse, porezi i doprinosi za zaposlene, ali i eventualne kamate na ranije uzete kredite, lizing i sve ono što nam se činilo kao blagodet potrošačkog društva. Sada plaćamo.

Najostetljivije je pitanje plata zaposlenih. Sasvim je jasno da preduzeća mogu deliti samo ono što zarade ali i NAPLATE! Za slučajeve krize i smanjenih prihoda neophodno je ustanoviti takav sistem plata koji će smanjiti razlike između plata, kako bi bilo moguće da svako dobije iznos koji će mu omogućiti da se nosi sa krizom. Uostalom, po pravilu bolje plaćeni radnici su i odgovorniji za finansijski rezultat preduzeća, pa i u neuspehu moraju srazmerno učestvovati.

Naravno, ovakav krizni raspored ne može dugo da traje, možda dva ili tri uzastopna meseca, jer u suprotnom nema dovoljno sredstava ni za redovno funkcionisanje preduzeća, pa ni isplatu troškova za robu i sl. Alternativa ovakvom, solidarnom, sistemu za raspored plata je smanjenje broja radnika, uz očuvanje primanja zaposlenih koji ostaju. Ovakav način svakako treba da izbegnemo, pre svega zato što smatram da ovih meseci neće biti previše i zato što ipak treba očuvati radna mesta.

U ovakvim mesecima dobro je, radi pravovremenog informisanja svih zaposlenih o situaciji u preduzeću nedeljno objavljivati podatke o naplaćenoj realizaciji, kako bi zaposleni znali šta da na kraju meseca očekuju. Neko će reći da se uvodi samoupravljanje na mala vrata. Smatram da je informisan radnik i motivisan radnik, kao i da je to put ka maksimalnom angažovanju svakog zaposlenog. Takođe, i u uslovima krize najbolji pojedinci u preduzeću treba da budu adekvatno nagrađeni u skladu sa svojim ličnim doprinosom.

Kako je povećanje prodaje i zarade moguće jedino uz maksimalno angažovanje svih zaposlenih, neophodan je pozitivan stav i maksimalno korektan, ali i aktivan odnos prema svim klijentima. Ovo je jedini način da svi oni koji daju svoj pun doprinos zadrže svoja radna mesta.

Zimski san

Ovih dana vode se beskrajni razgovori o nadolazećoj (već prisutnoj) krizi koja je zahvatila i IT industriju. Ona nije došla preko noći, ali to sad već svi znamo. Ono što ne znamo ili o čemu imamo različita mišljenja je – šta sad?

Dva su osnovna pravca delovanja. Jedan je da maksimalno smanjimo sve troškove. Prvi će na udaru biti marketing, reprezentacija i plate radnika. Zatim slede smanjenje lagera (čitaj: ponude), razvoj, obrazovanje i sl. Jednom rečju, zapadamo u zimski san koji će trajati najmanje godinu dana. Na taj način sačuvaćemo zarađeno, “ukopati” se u stečene pozicije i čekati…

Drugi način je da se aktivno uhvatimo u koštac sa krizom. Da krenemo prema kupcima, bolje razumemo njihove potrebe i na pravi način ih zadovoljimo.

Da li ćemo to moći i da naplatimo? Ovakav pristup podrazumeva mnogo veće angažovanje celog preduzeća, pre svega menadžmenta, ali i svakog pojedinca. Svaki prodavac, komercijalista, ali i serviser, magacioner, vozač – svi moraju da naprave dodatni napor i mnogo bolje iskoriste svojih 8 sati, ne čekajući da posao dođe njima, već da oni trče za poslom. Ovo nije baš previše “cool”, ali bolje je biti manje cool, nego biti nezaposlen.

Moje dosadašnje iskustvo, a u ovom poslu sam već dvadeset godina, je da se samo kroz rast može ostvariti napredak. Svake godine, pa i za vreme sankcija i ratova moralo se pronaći nešto novo, ono što će nas razlikovati i učiniti privlačnim za klijente. Nikada do sada odgovor nije bio u ljubomornom čuvanju stečenog. Kako kažu, ako staneš, već zaostaješ, drugi trče pored tebe.

Ne bih da pomislite da sada stvaram neki veštački optimizam tamo gde mu nema mesta, sasvim je jasno da će godina biti teška. Dozvolite mi ipak da reč „teška“ zamenim sa “izazovna”. Već zvuči bolje. Čaša je do pola puna.

Tako ja to vidim.

Kolege, rad je stvorio čoveka, a zimski san je za medvede!