U želji da napišem nešto čitljivo i korisno, hvatam sebe kako razmišljam konstantno o istim stvarima i šta god da poželim da napišem kao post, vratim se na neke teme koje sam obrađivao već ranije. Jednostavno moram, jer su stvari iste unazad nekoliko godina i malo šta se menja na bolje.

Pre neki dan u prodavnci kupujem namirnice, kad pojaviše se stari poznanici. Reč po reč –„Kako deca, kako škola… šta se radi… deca rastu… plate male“…ispričasmo se u roku od 5 minuta. Bilo mi je drago što ih vidim posle dugo vremena, i što su dobro. Krenusmo da se razilazimo, a onda se moja poznanica seti da treba nešto da me pita.

„Sale, ti znas da ja cenim tvoje mišljenje – interesuje me šta misliš o ovoj konfiguraciji koju nude u ovom megamarketu, cena je super, računar nov, a ima i tanki monitor. Na poklon ide i mobilni telefon i još uz sve to i 1.000 dinara kredita za priču. Onaj računar kod kuće nam je star već 7 godina, pa hoćemo decu da obradujemo, da imaju za učenje i igranje.

Izvadi iz džepa flajer i dade mi u ruku. Videvši neki dan u svom poštanskom sandučetu isti, znao sam o čemu se radi, te odmah rekoh: „Ovo nije računar za Vas. Mislim cena jeste primamljiva, ali nije to rešenje za Vas. Vi kod kuće imate dva tinejdžera, dva momka, koji su željni igranja.“ Ona me žena pogleda nekako sa blagim nepoverenjem, u fazonu – šta ti meni sada hoćeš da kažeš? Da ovo što je jeftino ne valja, a hoćeš da mi prodaš nešto skuplje, jer se baviš računarima i tražiš sebi priliku za zaradu.

Da predupredim neko neprijatno pitanje, objasnio sam: „Ovaj računar koji je u ponudi je odličan za mame i tate, za neku kancelariju, ali za dva dečaka u pubertetu nije ništa posebno. Na njemu nema igranja, osim slaganja karata. Ako ga uzmete, pri prvom pokušaju da instaliraju neku od novih igara deca će izgubiti volju i strpljenje jer neće moći da igraju ono što žele. Teško stečeni poklon koji je trebao da unese mir u kuću  – može postati seme razdora. Deca će biti razočarana mogućnostima, a vi roditelji činjenicom da ste opet očekivali mnogo za mali novac.“

Da skratim priču, rekao sam im da ja imam isti takav računar  ponudi, za skoro iste novce, ali da stojim iza toga da im to nije rešenje. Da za računar kakav nijima (njihovim dečacima) treba košta desetak hiljada više i da mogu da ga kupe kod mene u Positive-u ili negde drugde na čekove ili na kredit. Ili da jednostavno prištede još malo i da dobiju negde i popust na gotovinu. Razišli smo se prijateljski kao i uvek, ali uz blagu dozu neverice sa njene strane. Njen plan je bio čvrsto skovan, napravljena je finansijska konstrukcija, a ja sam usput naišavši raspršio iluziju da to može da bude prava stvar.

Svi prodavci se utrkuju da privole ljude da otvore novčanike opustele nakon letovanja i akcija tipa „Živeo raspust“ ili „Prvo računar, pa onda na more“itd. Pozivi na zajednički polazak u školu (kao da smo mi polazili svake godine u školu sa novim računarima, pa nam opet ništa ne fali, čak smo školu i završili), pokloni neverovatni, cene na ivici razuma.

Mislim da bi trebalo više da vodimo računa svi o tome šta kupcu treba. Marketing ne sme biti bombastična ponuda kojom praznite lager. Treba da bude odgovor na realne potrebe kupaca i da za rezultat kupovine imamo obostrano zadovoljstvo. To je jedini način da se dugo traje u poslu.

Jedan u kući više nije dovoljan?

Danas gotovo da nema doma u Srbiji koji nema računar. Pojavom ADSL i kablovskog interneta, ceo svet je na dohvat ruke. Računari nam služe za zabavu, informisanje, za posao, za kontakt sa bliskim osobama koje žive daleko odavde, a sve više i za kupovinu iz fotelje. I dok su nekad samo mladi sedeli za računarima kod kuće, sada je konkurencija postala velika. Tata bi da pogleda rezultate jučerašnjih utakmica, pročita vesti, mama bi da pronađe recepte za kolače i da popriča sa koleginicom koja živi u Americi. Deca bi opet da igraju svoje omiljene igrice.

Da bi sve potrebe jedne moderne porodice bile zadovoljene, jedan računar više nije dovoljan, pa mnogi razmišljaju o kupovini drugog, pa i trećeg kućnog računara.

Po mnogo čemu se razlikujemo od razvijenih zemalja, pa i po načinu kupovine računara. Mi još ne primenjujemo svuda važeći princip da se računar kupuje namenski – znam kako ću koristiti računar, kupujem upravo onaj koji je za tu svrhu namenjen i ne dam ni centa više. Kod nas je običaj bio da se kupi najskuplji računar i da se koristi za sve potrebe. Rezultat je nedovoljna iskorišćenost računara i razočarenje nakon saznanja da nakon „samo” tri godine, taj računar nema vrednost koju je imao pri kupovini.

Ekonomska kriza koja nam se događa je stvari učinila još gorim. Sada  svi kupuju najjeftinije računare, koji jedva mogu da prođu kao kancelarijski, a želje su velike: da može da emituje filmove i muziku, da bude računar za igranje takav da neće zastareti u sledeće 2-3 godine, da može bezbedno na internet i da se nikada ne pokvari. Pri tome se računari kupuju bez legalnog operativnog sistema i svi kupci koji nemaju iskustva, dospevaju brzo na crne liste, uz obaveštenje Majkrosofta da su postali „žrtve nelegalne trgovine softverom”.

Primer i preporuka:

Računar za porodice  sa malom decom (internet / kancelarijski poslovi / muzika i filmovi).

Računar koji može zadovoljiti osnovne potrebe u domaćinstvu može biti neki  u rangu cene od 25.000 do 30.000  dinara sa LCD monitorom od 18,5“. Komponente u ovom računaru su mahom integrisane na matičnoj ploči, imaju manje memorije i manje čvrste diskove za smeštanje podataka. Od njih ne treba očekivati velike domete u kućnom igranju. Ukoliko nemate veliki stan ili volite da i na godišnjem odmoru pogledate neki film ili slušate muziku, ovakav računar odlično može zameniti i neki od laptopova iz cenovne klase od 30.000 do 35.000.

Računari za tinejdžere – igranje, internet, igranje. Računar namenjen tinejdžerima, pogotovo muškog dela tinejdžerske populacije, mora biti beskompromisna mašina. Kućište sa kvalitetnim napajanjem, snažan procesor, dosta memorije i jaka grafička kartica, garant su zadovoljstva vaših tinejdžera. Minimalni iznos novca za takav računar sa velikim i kvalitetnim monitorom od bar 22“ je 45 – 50.000 dinara, a obično dosegne i 80 – 100.000 dinara. Mnogo je lakše ako u kući imate ženski podmladak. Njihovi apetiti biće zadovoljeni nekim finim laptopom (ako je moguće rozim ili crvenim) u rangu cene od 35 – 45.000 dinara.

Pirati „kvare” računare – sve cene računara su date kao okvir, a treba ih uvećati još za cenu legalanog operativnog sistema, koji će omogućiti stabilnost u radu, bezbednost izlazaka na internet, besplatne dodatke i ispravke u softveru. Kupovinom  legalnog softvera izbegavate  neprijatne situacije do kojih može doći u garantnom roku,  kada reklamirate neispravnost računara, a ispostavi se da je uzrok problema u nelegalnom operativnom sistemu. Takođe, instalaciju kupljenog legalnog operativnog sistema će izvršiti kompanija kod koje kupujete računar i time će garancija biti potpuna.

Najpopularniji operativni sistem za kućne računare je Windows 7 , koji se pojavljuje u tri varijante: Windows 7 starter, Windows 7 Home Basic i Windows 7 Home Premium. Cene operativnih sistema za kućne korisnike, uz novi računar kreću se od 4.500 do 12.500 dinara. Operativni sistem se kao i računar bira u skladu sa namenom.

(objavljeno u Dnevnikovom “D-magazinu” 19. juna 2011. godine)

„Bio sam letos u Španiji na odmoru. Kupio sam apartman pa smo otišli tamo na dve nedelje. Tamo smo kupili auto da bismo obišli sva ona lepa mesta o kojima se priča. Na kraju smo sve to prodali pošto ćemo sledeće godine ići u Italiju pa nam ne treba …“

Da je ceo svet Amerika pa ova priča ni onda ne bi imala puno smisla. Kupovina stvari od velike vrednosti koje nam trebaju samo jednom teško da se može smatrati isplativim poslom. Danas je nešto normalno da postoje stvari koje nam zatrebaju jednom ili više puta u dužem vremenskom periodu. Takve predmete ćemo po znatnoj nižoj ceni od kupovine – iznajmiti.

Iznajmljivanje je opšteprihvaćena stvar u svetu. Čak je i jedan od najrasprostranjenijih načina kupovine – lizing – ništa drugo nego iznajmljivanje na duži vremenski period (lease – najam, zakup). Iznajmljivanjem robe i usluga se bavimo svakodnevno – uzmemo film iz videoteke, pozovemo taksi da nas preveze, uplatimo apartman za letovanje / zimovanje, iznajmimo klizaljke ili venčanicu… zašto da kupim film koji ću pogledati samo jednom?

U taj svet iznajmljene opreme je konačno počela da ulazi i računarska oprema. Mnogim firmama se dešava da im treba oprema za održavanje press konferencije, prezentacije ili nastupa na nekom sajmu. Nije to puno opreme: računar, dva, tri, štampač, ili projektor i laptop… Problem je u tome što ne postoji višak takve opreme u nekom magacinu pa ćemo odatle da je pokupimo, odnesemo, postavimo, podesimo…

Realnost je da u najvećem broju slučajeva ovakva aktivnost podrazumeva da se postojeća oprema koja sačinjava informacioni sistem jedne firme iskopča iz postojećeg okruženja, na licu mesta prilagodi novim potrebama i na kraju se sve vraća u prvobitno stanje, pod pretpostavkom da neko ume sve to i da uradi. Kupovina projektora koji će se koristiti jednom godišnje je daleko od isplative. Oprema koja se nabavi da bi služila na nekom sajmu pored toga što se koristi nedelju dana u godini preostalu 51 nedelju mora biti odložena na neko mesto gde je neće oštetiti vlaga ili prašina. Ako smo koristili postojeću opremu, postavlja se pitanje da li će sve proraditi kako treba nakon što se oprema vrati na mesto. Prostora za probleme je hiljadu…

Kao što ne idemo u pilotsku školu samo zato što smo odlučili da na odmor idemo avionom, i u ovakvom slučaju postoji jednostavno rešenje: namensko iznajmljivanje računarske opreme je postalo dostupno. Ono podrazumeva kako najam računarske opreme na kraći vremenski period (ako vam nešto treba za duži period verovatno ćete to i kupiti), tako i njeno postavljanje i održavanje za vreme trajanja manifestacije zbog koje se oprema iznajmljuje.

U svetu u kome ste vi trgovac, proizvođač ili agent vaša briga je plasman vašeg proizvoda. Ukoliko je za to potrebno da se privremeno postavi računar, projektor ili sličan uređaj pravo rešenje jeste angažovanje nekog ko se bavi takvim poslom. Taj neko je u tom slučaju u mogućnosti da obezbedi traženu opremu, da vam je isporuči na određeno mesto u određeno vreme, izvrši sva neophodna podešavanja i povezivanja i, što je najbitnije, može da priskoči u pomoć u slučaju ako nešto pođe po zlu. Na kraju će opremu preuzeti i završiti celokupan posao.

Ovakva organizacija gde svako radi svoj posao je nešto sasvim normalno u današnje vreme. Vreme je da shvatimo da ne možem svi raditi sve. To što smo svi „veliki stručnjaci“ za računare danas više nije dovoljno. Profesionalizam je neophodan i nužan svuda, pa makar to bilo postavljanje jednog laptopa na pult – kada pritisnete dugme za paljenje, ne želite da razmišljate šta će se desiti. Kakav set usluga ćete da izaberete, to je već stvar budžeta kojim raspolažete – od isporuke i montaže do podrške 24 sata. Sve se može iznajmiti.

Ne moramo sve kupiti. Pa prodati. Bitan je i novac u rukama…

Za normalno funkcionisanje informacionog sistema veoma je značajno da se vrši redovno održavanje – kako preventivno i proaktivno, tako i interventno. Kako većina malih i srednjih preduzeća nema sopstveni IT sektor, postoji problem oko pravovremenog i pravilnog intervenisanja u slučaju nepravilnosti u radu računara, računarske mreže i periferne opreme. U tim slučajevima veoma je značajno postojanje ugovora o održavanju računarske opreme i mrežne infrastrukture.

Računar i računarska mreža podložni su otkazima u radu koliko i bilo koji drugi elektro-mehanički uređaji i samim tim neophodno je da se vrši adekvatno preventivno održavanje. Kao i svaki drugi uređaj koji radi na struju i računarska oprema je izvor elektromagnetnog zračenja koje privlači čestice prašine iz vazduha prema sebi. Taloženje tih čestica tokom dužeg vremenskog perioda unutar uređaja može izazvati nestabilnosti u funkcionisanju uređaja, usporenje u radu i na kraju otkaz uređaja.

Ova taloženja najčešće izazivaju neadekvatno hlađenje komponenti, što izaziva pojačano grejanje unutrašnjosti uređaja i njegovo dodatno oštećivanje, kao i “zaribavanje” i mehanička oštećenja u slučaju uređaja koji pored elektronike imaju i mehaničke komponente. Pored elektro mehaničkih česti su slučajevi softverskih problema sa računarskom opremom koji mogu značajno da utiču na performanse celog sistema. Ovakve situacije se mogu preduprediti blagovremenim intervencijama koje podrazumeva preventivno održavanje računara i računarske opreme.

Pored ovakvog vida održavanja bitan vid održavanja jeste i proaktivno održavanje računara , računarske opreme i računarskih mreža. Ovaj vid održavanja podrazumeva prepoznavanje problema u radu računarskog sistema u njegovom začetku, ili čak uočavanje mogućnosti da se desi incident u radu računarskog sistema pre nego što dođe do neželjenog događaja. U slučaju pravovremenog prepoznavanja mogućnosti da se dogodi zastoj u radu moguće je izvršiti preventivnu radnju koja će sprečiti da dođe do zastoja u radu kako računara, tako i računarske mreže u slučaju da se radi o incidentu na serverima ili mrežnim uređajima.

Positive tehnička podrška

Da bi se ovakav vid održavanja mogao sprovesti, neophodno je prisustvo servisera obučenih za prepoznavanje ovakvih incidentnih situacija koji su sertifikovani za rad sa prisutnom opremom, ali istovremeno i sertifikovani za rad sa aktuelnim operativnim sistemima.

U kombinaciji sa višegodišnjim iskustvom u radu sa računarima i računarskim mrežama ovako obučeni serviseri su nezamenljivi deo proaktivnog održavanja računarskih sistema.

Prethodno navedeni vidovi značajno utiču na nesmetano funkcionisanje računarskih mreža bez kojih danas ne može da se obavi skoro ni jedan posao. Ovu činjenicu mnogi korisnici računara uoče tek kada dođe do zastoja u radu. Zbog te činjenice je kvalitetno interventno održavanje najznačajniji vid održavanja. Za razliku od prethodna dva vida održavanja interventno održavanje podrazumeva što kraće vreme odaziva u slučaju prijave incidenta, kao i rešavanje ili privremeno premošćavanje problema u najkraćem mogućem vremenskom intervalu, do trajnog rešaivanja problema.

Računarske mreže

Ovakva usluga omogućuje korisniku da u najkraćem mogućem vremenskom intervalu povrati potpunu funkcionalnost informacionog sistema. U slučaju da ne postoji mogućnost za rešavanje problema na licu mesta bitno je da se pronađe rešenje koje će povratiti najveći deo funkcionalnosti informacionog sistema kako bi se nesmetano mogle nastaviti redovne aktivnosti do konačnog rešenja nastalog problema.

Za bilo koji od ova tri vida održavanja računara i računarskih mreža neophodno je da postoji adekvatno obučena i opremljena servisna ekipa koja je u mogućnosti da se u unapred dogovorenom vremenskom roku odazove na poziv klijenta i interveniše u cilju rešavanja klijentovih kako trenutnih problema, tako i problema koje stručne ekipe servisera uoče prilikom neke od svojih intervencija.

U tom cilju postoje razni paketi ugovora o održavanju koji mogu da zadovolje potrebe širokog portfolia klijenata. Više informacija o ugovorima o održavanju i tehničkoj podršci možete preuzeti sa našeg sajta: Ugovori o održavanju

Zlatko Markser
Tehnički direktor, Cisco CCNA

Photo: Jovan Djokic

Upravo pristiglo leto 2010. godine i ne izgleda kao leto, ali kalendar je neumoljiv.  Sa letom stiže i sezona godišnjih odmora ali i muzičkih festivala, na čelu sa novosadskim EXIT festivalom, koji se ove godine  održava po 11. put.

Kao i prethodnih  8 godina  i ove godine će iza organizacije festivala kao računarska podrška stati kompanija „POSITIVE“, tj  njeni  zaposleni koji su svi i veliki fanovi muzičkog festivala. Naše veze sa Exitom su jače od jednostavne poslovne saradnje, to je sada već možemo reći, uigrana kombinacija poslovnosti , preciznosti, inovacija, zalaganja sa jedne strane  i poštovanja i  prijateljskih odnosa sa druge strane.

Svake godine,  kroz saradnju EXIT-a i Positive-a  izrodi se neko novo rešenje koje odgovori na zahteve festivala i svih njegovih učesnika.  Saradnja i ove godine podrazumeva izradu kompleksne računarske mreže, obezbeđivanje računara za objekat u kome će biti vršena zamena unapred plaćenih vaučera za karte, za PRESS Centar, kao i organizivanje INTERNET CAFFE-a u kampu Exit festivala, koji će i ove godine biti besplatan za sve goste kampa.

Ove godine, ljudi iz organizacije Exita su osmislili da zamena vaučera za karte bude vršena u Petrovaradinu,  u objektu postavljenom podno Tvrđave na kojoj se festival odvija.  Projektovano je 60 radnih mesta – šaltera na kojima će se vršiti operacija zamene vaučera za karte. Kao rešenja za ta za mesta, Positive je predložio Netbook računare kompanije HP COMPAQ,  model   MINI 110C-1100EM,  veličine 10 inča (dijagonala ekrana), sa preinstaliranim originalnim Microsoft  Windows XP operativnim sistemom, težine od svega 1 kilogram, što  će omogućiti brzo postavljanje i demontažu po potrebi , a istovremeno biti  potpuno upotrebljivo za planiranu namenu.

HP Mini na Exit Festivalu 2010.

Press Centar Exit festivala je prethodnih godina bio pokriven sa računarima iz standardne ponude POSITIVE doo, prilagođenih i brendiranih u skladu sa potrebama festivala. Ove godine , Positive je uz  nesebičnu podršku kompanije MSI Srbija, otišla korak dalje i po prvi put će se na raspolaganju novinarima iz celog sveta naći moćni, vrhunski dizajnirani  MSI ALL in ONE računari, sa ekranima osetljivim na dodir (touch screen), izuzetno moćnim procesorima, dosta radne memorije – što će  omogućiti kvalitetan i brz rad PRESS CENTRA. Uređaji koji će biti korišćeni  u ovu svrhu su  MSI  Wind Top AE2020M-043EE i MSI Wind Top AE2220M-EE i neko od njih će se takođe naći u našem prodajnom asortimanu.

MSI touch screen za Pres centar EXIT-a

U Internet caffe-u EXIT kampa, kao i prethodnih godina, na raspolaganju će biti 15-ak računara  iz Positive ponude, koje će bez nadoknade moći da koriste svi posetioci kampa, kako bi održali komunikaciju sa svojim prijateljima i porodicama i preneli u svet svoje „vruće“  utiske sa jednog od najboljih muzičkih festivala starog kontinenta.

Oprema koja je korišćena za realizaciju Exit festivala  se odmah nakon festivala tradicionalno nađe u prodaji u Positive doo u ulici Danila Kiša 5 po izuzetno povoljnim cenama, što omogućava fanovima  Exita  da dođu do suvenira sa omiljenog festivala, ali i onima sa plićim džepom da dođu do kvalitetne računarske opreme, po povoljnoj ceni.

Pre mnogo godina doneo sam svoj prvi PC kući: velik’ kao veš mašina, jednako težak, sa monitorom koji je delovao kao da radim u NASA-i. Zauzeo mi je pola pisaćeg stola a kada sam ga palio zvuk prilikom startovanja ventilatora i diskova je bio blizak zvuku poletanja helikoptera.

Pre par dana sam odneo kući Network Attached Storage – NAS. Velik je kao prvi deo knjige „Rat i mir“ a najveća buka koja se čula iz njega je zvuk rada hard diska. Delovao je kao igračka, međutim…

Danas nas je sve više koji kući imamo više računara: privatni, poslovni, fiksni, laptop, ženin, dečiji… Kućne mreže su postale normalna stvar od pojave brzog interneta i želje da se on podeli na sve računare u kući. Ono što je ostalo kao razlika je server. Do nedavno mala preduzeća su koristila Peer-to-peer mreže i nije ih bilo moguće ubediti da treba da investiraju u server, bio on pod Windows-om ili Linux-om.

Računar na kome niko ne radi je bio luksuz u SOHO (Small Office Home Office) mrežama, o kući i da ne govorimo. Prostor, buka i naravno cena su uvek bili ograničenje za prelazak na klijent – server mreže.

QNAP

NAS uređaji su na dobrom putu da promene sve ono što je sprečavalo ljude da u mala okruženja postave server. Ovi uređaji su malih dimenzija pa se mogu smestiti bilo gde. Ja sam ga smestio na vrh svog kućnog računara. Tu već stoji i ruter pa nisam morao da razvlačim kablove da bih ga povezao u mrežu. Pristupio sam mu preko web interfejsa i konfigurisao ga.

Sada kući imam fajl server, web server, ftp server, print server, multimedijalnu i download stanicu kojoj mogu da zadam da mi skida kako sa http / ftp sajtova, tako i torente pa da ugasim računar i uživam u tišini, koliko mi to komšiluk dozvoli. Ako se uz to doda i softver za bekap računara kao i mogućnost da spojim dve IP kamere i napravim kućni video nadzor dobijam više od onog za šta mi je nekad trebao server koji sam konfigurisao i konfigurisao danima dok sve ne bi proradilo kako valja.

Za kuću sam odabrao najmanji uređaj koji prima jedan hard disk. To je odlično rešenje za malu kućnu mrežu: zauzima malo mesta, troši malo struje i proizvodi onoliko buke koliko je bučan hard disk.

Za potrebe malih preduzeća preporučiću verzije sa dva hard diska zbog bezbednosti podataka. Za ozbiljnije „igrače“ tu su i sistemi sa četiri i više diskova sa podržanim raznim RAID-ovima i Hot-swap opcijama kao i rack mount varijante. U zavisnosti od potrebnih performansi postoje varijante sa Marvel i Intel procesorima kao i sa memorijom od 256MB – 1GB. Gigabitne mrežne kartice se podrazumevaju, pa i dve na ozbiljnijim uređajima kako bi se mogli spojiti na dva različita mrežna uređaja – ako jedan crkne, još uvek se može drugom putanjom pristupiti NAS uređaju. Failover opcije na sve strane!

Nisam uspeo da spojim moj NAS sa televizorom i pojačalom! Multimedijalna stanica, ali mora da ima i računar pored sebe! Međutim, ovo je mrežni uređaj koji vam daje funkcionalnosti i servise servera. Za ovo drugo postoji uređaj sa drugom skraćenicom – NMP, odnosno Network Media Player. O njemu drugi put…

Dugi niz godina ziveli smo pod sankcijama, naučili svega da se odričemo, poremetio nam se osećaj za kvalitet. Kupovali smo odeću i obuću na pijaci, cigarete po ulici, rakije koje su pravili razni šarlatani i guslari. Bilo nam je bitno samo da se nešto ima, da se nešto kupi, pa dok traje – traje.

Onda su prošle crne godine (bar smo tako mi, naivni mislili), počeli smo da kupujemo polovne računare uvezene iz Zapadne Evrope, koji su radili odlično i odgovorili na sve naše post-traumatske (sankcije, izolacija, bombardovanje) zahteve i pri tome imali odličnu, nisku cenu.  Informatička pismenost je porasla, sve je je više domaćinstava bilo snabdeveno računarima, klinci su počeli da koriste internet, pa su im se vidici i prohtevi proširili.

Maloprodajni salon POSITIVE

Malo zbog povećanih prohteva, malo zbog zakona koji je zabranio uvoz polovnih računara, a malo i zbog povećanja standarda (bar je tako izgledalo iz naše evropske perspektive) polovni računari su otišli u zaborav. Zamenili su ih novi, koji su kupovani bez pardona, nije se štedelo. Imali smo, kao tržište, odličan rast na kome su nam i Slovenci mogli pozavideti. Standardne konfiguracije prodavane su po ceni od 50-ak i više hiljada dinara, uglavnom su komponente birane prema savetu prijatelja poznavalaca, da zadovolje želje mladih igrača i dizajnera. Cena nije bila toliko bitna, bitno je bilo postići dobar kvalitet. Sve je izgledalo ružičasto kako korisnicima, tako i svima nama koji živimo od prodaje računara.

Poslednjih nekoliko  godina, isprva nekako čudno stidljivo, a u poslednjih 15-ak meseci  sve jače, događa se drastičan pad kupovne moći većine našeg stanoviništva, što se očituje  padom interesovanja i prometa tehničke robe, ponovnim odricanjem od mnogih stvari, nakon nekoliko godina kreditno -  informatičko – tehnološkog buma po domaćinstvima.

I eto opet one stare devize: „Daj mi neki računar, nije bitno kakav, samo da je jeftin. Da ima tanki monitor i da košta do 30-ak hiljada!„ Tridesetak  hiljada!!! Pre samo dve godine, kada je uzgred budi rečeno i  Dinar u odnosu na EVRO  vredeo mnogo više, nije bio problem dati 50.000 dinara, a sada je i 30.000 problem. Daj šta daš. Ali da sve radi. Igre, Internet, filmovi. Sve. I da ima i Windows!

Hmmm… ko je ovde lud i šta nam se to dešava? Zar nismo sve ovo prošli već jednom. Što reče jedna koleginica neki dan: „Da li je ovo dan mrmota, koji se ponavlja u nedogled?“

Positive Brand

I šta da radimo? Uklapamo se. Ako nisi jeftin i ne praviš kompromise, onda ni ne prodaješ. Kompromis nikada ne donosi najbolje rešenje, ali ako je on tačka sa koje ćemo opet gore – neka bude.

POSITIVE je stoga odlučio da privremeno stavi sa strane svoje BRAND računare i da tržištu ponudi jeftine gotove konfiguracije solidnog kvaliteta, koje drugi sklapaju za nas. Imaju odličan odnos cene i kvaliteta i ljudima se to dopada.

Servis i tehnička podrška

Dobro, tu smo, prodajemo, dopada se i nama.  Na kraju, opet smo otišli korak dalje pa smo se izborili i za status ovlašćenog servisa i time rešili još neke brige koje eventualno mogu da se pojave kod korisnika. Služimo narodu.

Za one koji i dalje žele da učestvuju u kreiranju svog računara, ostavljamo mogućnost da kombinuju kroz konfigurator na našem sajtu www.positive.rs i da za sebe izaberu ono što smatraju da je najbolje, bez nametanja sa strane zbog cene ili bilo čega drugog.

Ima za svakoga po nešto.

Prođe skoro godina od kako je kriza počela, zapad je na korak da je prebrodi, a i naši izgledi nisu loši, kažu naši stručnjaci. Nekako mi se čini da mi iz IT sveta nismo u  prilici da likujemo: sezona nam počinje, a i dalje imam utisak da se ništa specijalno ne događa. Kao da sve i dalje propada.

Kriza nas tera da pravimo kompromise. Koliko su oni skupi, pokazaće vreme.  Kompromis kod nas je kompletno rušenje tržišta, tektonske promene. Kancelarije poznatih svetskih firmi umesto da brinu o distributerima, dilerima i partnerima postaju im konkurencija, počinju da prodaju, da se sami mešaju na tržište. Distributeri i veleprodavci ne žele da se zadovolje prodajom kroz svoj distributivni kanal, nego otvaraju svoje pc šopove, pc outlete, prodavnice i šourumove. Ne vide i ne žele da vode računa o svojim partnerima koji su im godinama donosili stabilne prihode, već grizu za novac, zaviruju u svaki džep. Ruše se godinama pravljeni kanali prodaje, menjaju filozofije, padaju kodeksi ponašanja, zabija se nož u leđa. Kažu: „Spuštajte cene, pa ćete prodavati. Nećemo Vam dozvoliti da zaradite više od 5-10%.“… znajući da to nije dosta da zaradi i opstane firma koja nema infrastrukturu da prodaje na hiljade komada opreme, da radi po principu male marže – velikog obrta.

Nije ovo ništa novo i nije prvi put. I pre krize neke vodeće distributerske firme otvaraše svoje maloprodaje po gradovima Srbije, u želji da preuzmu razrađeno tržište od svojih partnera. Pa te maloprodaje zatvaraše. Sad su malo erfidniji, jer su postali asembleri, veliki proizvođači računara, koje nutkaju i uslovljavaju male firme da ih kupuju.

Tako ili nikako, kažu. A zarade i računice nigde. Jer da bi neko mogao da plati troškove, mora da proda 200-300 komada mesečno. A to može samo u Beogradu i možda Novom Sadu i Nišu. Šta je sa ostalim „malim“ firmama?

Male računarske kompanije  osuđene su  da se zadovoljavaju mrvicama koje im veliki ostavljaju, sve dok ne propadnu. Ili… postoji i druga opcija – menjati se. Učiti, raditi na svojoj specijalizaciji, stvoriti nove niše u svojoj ponudi. Ponuditi više od velikih i nedodirljivih kolumnista i marketinških mahera koji ne silaze sa malih ekrana i radio reklama. Ponuditi  nešto zašta oni, opčinjeni brojkama, targetima i rezultatima nemaju vremena. Toplu reč podrške, razumevanja i poštovanja, rame za probleme i plakanje. Ljudima treba posvetiti pažnju i pomoći im da se nađu u priči koju im pričamo, da znaju da im nudimo najbolje rešenje uz poštovanje njihovih zahteva.

Posla nema mnogo i ne dolazi sam, zato treba svaki atom snage i vreme posvetiti korisniku.

Istovremeno treba proširiti vidike , sertifikovati se za neko novo zvanje iz IT oblasti, za neko novo partnerstvo, podići nivo svoje kompetencije. Ponuditi sebe u novom izdanju, spremnijeg, pametnijeg, fleksibilnijeg, a opet ostati firma iz komšiluka, koja sklapa računare i popravlja ih.  I popije pivo sa mušterijom, usred radnog vremena.

Nema prodaje, nema para. Spuštaj cene. Dani prolaze, prodaja i dalje stoji. Hoće li neko naići? Zar nismo mi najbolji i najlepši? Pa zašto onda nema nikoga, a sve imamo i sve znamo.? Da li smo dovoljno spustili cene?

Cene nikada neće biti spuštene dovoljno da bi mogle biti nadomešteno povećanom prodajom, pogotovo u malom mestu, malom gradu. Ali spuštanje cene sa sobom nosi osiromašenu uslugu i smanjeni broj opcija za korisnika.

Jedina prava pogodba je maksimalna usluga po pristojnoj ceni. Ništa drugo.

Festival Exit pratim privatno i profesionalno gotovo od samog početka. Sada već previše korišćena fraza, da je Exit od bunta protiv režima prerastao u centralni muzički događaj u jugoistočnoj Evropi je naravno istinita. Ja bih se više osvrnuo na uticaj koji je Exit imao na nas koji smo rasli, razvijali se i učili od njega.

Naše učešće počelo je kao mala pomoć grupi entuzijasta, do danas je prerasla u kompleksan sistem IT podrške, od računara, preko složenog sistema računarske mreže za povezivanje svih računara, video kamera i ostale opreme na celom festivalu, do celodnevne tehničke podrške i servisa za vreme njegovog trajanja. Ovaj ogroman korak doneo nam je neprocenjivo iskustvo, kako u tehničkom smislu: kako brzo, a veoma pouzdano da obezbedimo sve ove funkcije; tako i u organizacionom, ali i komercijalnom pogledu.

Moj najjači utisak je, kako veoma precizna podela rada, jasno podeljene odgovornosti i razrađen sistem mogu da podrže tako kompleksnu manifestaciju kao što je Exit.

Ogroman broj saradnika angažuje se za veoma kratko vreme, a čini se da svi znaju šta rade. Tehničke službe, sa kojima mi najviše sarađujemo, znaju šta žele, znaju šta mogu da od nas očekuju (možda smo ih malo i razmazili ), Fundraising tim zna da ceni vrednost branda koji su stvorili, a PR služba je naučila kako da tu vrednost prenese publici.

Mislim da smo veliki deo tog procesa učenja i napretka, kao i pozitivne energije preneli u naš sistem poslovanja i da smo, nadam se, u nečem čak i pretekli naše uzore.

Moja je želja da Positive bude dobro organizovana, društveno svesna, ali naravno i profitabilna kompanija, koja će pronaći kanale i alate da tu poruku prenese najširem krugu potencijalnih korisnika. Ocenu, naravno, dajete vi.

Saradnja naše kompanije sa EXIT Festivalom započeta je pre nekih  7-8 godina, skromno, davanjem nekoliko računara na upotrebu. Bile su to  polovne konfiguracije Brand Name (DELL, HP, FUJITSU SIEMENS, COMPAQ) konfiguracije  uvožene  iz Nemačke, koje su odnosom kvaliteta i cene odskakale u odnosu na tada sklapane nove računare.

Iz godine u godinu rasli smo zajedno, EXIT festival, POSITIVE, a razvijala se i naša saradnja. Broj računara se povećavao iz godine u godinu, a sa zabranom uvoza polovnih računara, stigao je i problem. Kako osmisliti nove konfiguracije koje će odgovoriti na zahteve zaposlenih u EXIT-u, a pritom koštati podnošljivo, jer mala firma poput tadašnjeg POSITIVE-a nije imala neograničen budžet?

Doneta je odluka da se sklapaju novi  računari, po pristupačnim cenama, koji će biti iznajmljeni EXIT-u, a zatim vraćeni na doterivanje, takozvano refabrikovanje, gde su računari rastavljani, čišćeni od prašine i virusa (Internet caffe sa sobom nosi opasnosti te vrste), ponovo sklopljeni, podešeni i upakovani.

Tako je nastala serija računara pod nazivom „EXIT LIMITED EDITION“ – sinonim za kvalitetan računar, brendiran oznakama EXITA,  po odličnoj ceni, uz garanciju od 12 meseci, s mogućnošću zamene staro za novo i nadogradnju po posebnim uslovima. Naravno i pokloni, u vidu majica ili nekih gedžeta.

Shvativši da je to pravi recept za uspeh,  iz godine u godinu  pojačavali smo konfiguracije, širili paletu računara, jer je sa rastom najboljeg  festivala u Evropi dolazilo i do ozbiljnijih i raznovrsnijih  zahteva od Exitovaca, pa smo pravili računare za kapije – jeftine office mašine idealne za preduzeća, za video režiju i video nadzor – moćne računare sa brzim procesorima, mnogo RAM memorije i velikim hard diskovima, za PRESS CENTAR – elegantne  računare stabilnih konfiguracija (da se ne „brukamo“ pred stranim novinarima) i za INTERNET CAFFE u kampu –izdržljive računare otporne na prašinu.

Ove godine smo u dogovoru sa Exitom otišli dalje, kapije su rešene malenim netbook laptopovima,  a ostatak festivalskih potreba za računarima je potkrepljen klasičnim PC računarima sa TFT monitorima, na koje je instaliran licencirani Microsoft operativni sistem Vista Home Premium, koji podržava multimedijalne sadržaje. Pošto se Netbookovi neće prodavati, ove godine će LIMITED EDITION biti više LIMITED (ograničen) nego ikada do sada.

All I’m askin’ Is for a little respect, mister !!!

Danima istražujem (i nadam se) po Internetu ne bih li pronašla bar jedan sajt koji se bavi IT potrebama žena. Da li znate da ne postoji ni jedan (Srbija, okruženje) sa ovim sadržajem. Mislim, žene i IT – ako krenete da guglate naićićete na veliki broj portala i foruma gde se žene i IT spominju u podsmešljivom i podrugljivom kontekstu, o vicevima i da ne pričam… „Hoćete li mi iskopirati Internet na ovu disketu?!

Kada kažem „za ženske IT potrebe“ mislim na kompletnu ponudu računarske ili IT opreme – od Notebookova, tašni , fleševa, miševa u boji… i slično. Svaki svetski proizvođač žensku populaciju smatra vrlo ozbiljnim potrošačima. Roba koja se namenski proizvodi i dizajnira za pripadnice nežnijeg pola uvek je i skuplja. I to poprilično.

Čime smo zaslužile ovakav status?

Skoro sam na jednom radijskom gostovanju imala prilike da sa jednom slušateljkom podelim iskustva na ovu temu. Postavila mi je par pitanja: Kako da kupim laptop u boji a da mi se niko ne smeje? Sve koleginice ih imaju crne ili sive i sada, ako se pojavim sa roze ili žutim niko me neće shvatiti ozbiljno!!! I POTPUNO JE U PRAVU! Lično – isti problem, bez obzira što radim u IT industriji. Svaki put kada kupim novi, čežnjivo gledam u one u boji i uvek se odlučim za crni jer DOBRO ZNAM kako muškarci reaguju kada se pojavim sa nekom, za njih fancy, IT stvarčicom (sad but true). I obavezno komentarišu ili mi već nekako stave do znanja svoj stav o tome.  Zašto da sebi pravim dodatni problem? I onako je komplikovano raditi marketing u IT industriji… I još sam plavuša.

Da li preterujemo?

U ovoj oblasti sam od 1994. godine i ništa se nije promenilo u smislu odnosa – potrošač/ponuda/potražnja. Prosto mi je neverovatno kakvi smo, tj da spadamo u grupu najzahtevnijih. Perfekcionisti do iznemoglosti. I stalno kukamo i gunđamo. Retki su slučajevi kada je  IT poznavalac  zadovoljan proizvodom – ne samo od strane prodavca već od samog proizvođača. Na svakom boljem forumu koji se bavi IT-ijem obavezno postoji i tema: Iskustva sa kompjuterskim prodavnicama i prodavcima. A kakvi smo mi, kupci?!

Vrlo je razumljivo zašto je situacija ovakva. IT industrija je pronašla primenljivost u svim sferama života i rada. Razvija se neverovatnom brzinom i da ne govorim kakva su predviđanja u kojim pravcima će se razvijati savremene tehnologije. Odlično je što je poznavalaca sve više (napredni korisnici) ali je i veliki broj onih koji ovo smatraju nekom vrstom prestiža ali onih koji su jednostavno morali „ispratiti tempo“  i na taj način su se uporedo i edukovali i obrazovali. Kroz testiranja kupljene opreme i razmenjujući iskustva. Koristeći.

I na blogu Ekonomija i Informatika pročitala sam post o odnosu muškaraca prema ženama koje rade u ovoj branši. I stvarno mi je ponekada dosta tog stava. Obični ili klasični korisnici poznaju samo elementarne stvari i to im je sasvim dovoljno da zadovolje svoje svakodnevne potrebe: malo interneta, malo pošte, igrice i slično. A od žena se očekuje, šta? Da sve do jedne budemo hakerke?

Ženama se zamera što potpuno bespotrebno potroše dodatni novac na slušalice sa Svarovski kristalima, na miša koji menja boje, na tašnu u boji, na pozlaćeni LG flash, mp3 plejer sa cirkonima…

Često mi postavljaju pitanja: kako se boriš sa svim tim stvarima? Kako reaguješ? Ne reagujem! Teram po svome… Radim duplo više od većine mnogih muškaraca ili svojih kolega. Nemam potrebu da se pravdam i objašnjavam zašto nešto volim. Volim jer sam žena i što mi je takva priroda.

Ako kupim nešto u boji – ne znači da imam manje znanja. Ne znači da moram poznavati neku matičnu ploču do najsitnijih detalja. I zašto bih?! Ono što mene kao korisnika zanima i dokle ide moje poznavanje performansi i tehničkih karakteristika neke komponente /proizvoda je: koliko je meni ovo primenljivo u svakodnevnom radu. Da li ovaj računar svojom konfiguracijom zadovoljava moje potrebe. Ne možemo svi sve znati a poznajem neke softveraše koji čak ni nemaju želju da bolje upoznaju ili nauče hardver…

Zašto bilo kome moramo pravdati kako trošimo svoj novac? Ali nije „štos“ da li i koliko žene troše novac na IT (iz ovog ugla) već zašto muški deo sveta ima toliko predrasuda po pitanju naše kompetentnosti u poznavanju prilika u IT industriji? Kada će se to promeniti?

Moja jača polovina ponekada ima običaj da kaže da sam postala „prava muškrača“ i da pričam „kao oni tvoji serviseri“. I ni jedan moj kolega ne očekuje, niti komentariše niti mi stavlja do znanja – ni jednoj od nas u firmi – da smo neupućene i po potrebi zatraže savet ili se konsultuju bez ikakvih problema (i sa sumnjama u našu komptetentnost sa svakom iz svog domena).

Ponekada nam je (ženama) potrebno da uložimo i još onaj jedan dodatni atom snage više od nekog muškarca da bi se i naš „glas“ čuo. Tužno što je, što i u 21. veku muškarci u ovoj trci imaju, (tih uvek spornih) par metara – prednosti.

Ono što me rastužuje svih ovih 15. godina koliko radim, da mi je za mnoge stvari u poslu uglavnom trebalo više više vremena, zalaganja, truda, dokazivanja… samo jer sam žena. I što muškarci po nekada toga uopšte nisu svesni.

U poslednje vreme je otvoreno mnogo MEGA MARKETA koji predstavljaju poslednje uporište naše iluzije da ŽIVIMO KAO SAV NORMALAN SVET.  Tamo se osećamo bar na trenutak ispunjeno, ima svega, zabavljamo se birajući i kupujući i ono što nam treba i što nam ne treba. Malo se češemo po glavi kada stignemo na kasu… ali nema veze, iako smo potrošili 15-ak hiljada u dubini duše mi znamo da smo „uštedeli“. Da li smo?

Stvar prestiža u megamarketima postala je prodaja tehničke robe, a u moru fenova, depilatora, epilatora, televizora i sumnjivih muzičkih linija pojaviše se i računari.  Računar za 9.990 dinara opasno je primamljiv većini ljudi koji žele uz svu svoju muku, deci pružiti osećaj da imaju sve i da žive normalno.

Ali kada se stigne kući i to „čudo tehnike“ montira, onda nastaju problemi.  Sve ste spojili, uključili u produžni, priključili i monitor za 7.990 dinara, ali… ništa se ne događa?! Pritišćete dugmiće, slika crna i neka bela slova ispisuju neke čudne poruke. Pa gde su igrice? Gde je muzika? Gde su programi za gledanje filmova? Odlazite sutradan u Mega market i pitate trgovca koji  Vam je toplo preporučio famoznu spravu… Naravno, on nema pojma, njemu je isto – prodao fen, depilator ili računar.

Onda zovete stručnjaka iz komšiluka. On donosi  svoju torbicu sa CD-ovima, osmeh na licu, samopouzdanje pršti. Kreće instalacija nečega što ima veze sa gusarima, piratima ili kako već, ali mladi komšija (ide u Elektro školu, zna znanje) drži stvari pod kontrolom. Naravno, on ne propušta da Vam uzme 2.000 dinara. Nakon instalacije konstatuje da i niste neki posao napravili, da taj računar i nije pravo rešenje za Vas i Vašu decu. Nešto ne valja, ali on tu ne može da pomogne.

Preporučuje da zovete Mega market i da tražite objašnjenje: Zašto nema CD-ova sa tim drajverima i zašto se neki „plavi“ ekran pojavljuje. Komšija koji sve zna nije u stanju da ga osposobi i Vi izražavate prodavcu iz Mega marketa svoju sumnju da „tu stvarno nešto ne valja“, što on ljubazno prihvata i predlaže da odnesete računar u ovlašćeni servis, da Vam oni to srede, jer Megamarket nema ljude koji bi mogli da Vam pomognu. „Nije problem“  kažete Vi i tražite adresu servisa.

UUUUUPS otkud to da je servis u drugom gradu, zar nema u našem gradu?. „Nema“  kaže ljubazni  prodavac i polako Vam stavlja do znanja da mu opasno idete na živce „jer kog ste vraga i kupovali kada nemate pojma“.

Sedate u automobil i odlazite u drugi (neko pomisli glavni) grad i nosite svog mezimca u ovlašćeni servis. Prelepa sekretarica Vas ljubazno dočekuje i čak dobijate i sok. Osmeh se vraća na Vaše lice. Odmah zatim i hladan tuš: “ Znate, izgleda da Vam ne radi ploča. Koliko ste koristili ovaj računar i ko Vam je instalirao piratski softver?“ Piratski šta? Nisam ja filmove nikakve ni stigao da gledam, kakvi pirati, gusari. Samo je moj mladi komšija došao da mi namesti da ovo Vaše đubre jednom proradi. Teškom mukom sam odvoji pare da kupim deci računar, a on uopšte ne radi.“ Ljubazni serviser Vas umiruje i stavlja Vam na znanje da mu opasno idete na živce. Kog ste vraga i kupovali računar kada nemate pojma.

Naravno rešiće Vam problem i javiće Vam se u roku od 45 dana, tako da budete bez brige… Umorni se vraćate u svoj grad, bez računara i nade da ćete ga uskoro dobiti. Proklinjete dan kada ste se odlučili da kupite jeftin računar.

Kada bi nam neko ponudio negde cipele za 600 dinara, verovatno ih ne biste ni pogledali. Sumnjali bi u njihov kvalitet i ne biste sebi dozvolili da kupite nešto takvo. Zato se uvek pitam, kako ljudi sebi dozvole da kupe računar za 9.990 i očekuju od njega da radi, ima operativni sistem, mogućnost da se gledaju filmovi, sluša muzika i igraju najzahtevnije igrice.

Nema dobrih cipela za 600 dinara. Pa ni dobrih računara za 9.990 dinara.